Penjaroja glumi fantoma slobode: Kao „igra za raju“, a čekamo odgovor na jedno pitanje

Izazovna situacija za obe strane, koje svaka na svoj način traže put iskupljenja. Partizan je dotakao dno debaklom od Žalgirisa, a Penjaroja je dobio otkaz u Barseloni sa kojom ništa nije išlo kako treba.

Partizan traži šansu za spas sezone, a Penjaroja priliku da se vrati na trenerske visine ostvarene još u danima kada je pravio čuda sa San Pablom Burgosom.

A šta to donosi Španac oko kojeg ne vlada veliki optimizamu Srbiji?

Penjaroja, rođen 1969. godine u Terasi, svoju je košarkašku inteligenciju počeo da brusi kao igrač, provodeći jedanaest sezona u Manresi, gde je osvojio Kup kralja 1996. godine. Njegov igrački profil, obeležen borbenošću i razumevanjem pozicije beka, postavio je temelje za njegovu kasniju trenersku filozofiju koja naglašava slobodu, ali i preciznost u egzekuciji. Trenerski put započeo je u nižim rangovima, vodeći timove poput Olese i Navàsa, ali je stvarni proboj doživeo u Andori, gde je proveo osam sezona.

Tokom boravka u Andori (2010–2018), Penjaroja je stekao epitet „kameleona“, odnosno trenera koji može da menja oblik i identitet ekipe u zavisnosti od kadra i okruženja. Uspeo je da preuzme klub u trećoj diviziji (LEB Plata) i dovede ga do elitne ACB lige, a potom i do četvrtfinala Kupa kralja i Evrokupa. Ovaj period bio je ključan za razvoj njegove vere u dinamičnu košarku. U Andori je naučio kako da maksimizira potencijal igrača koji možda nisu bili u vrhu evropske elite, ali su posedovali specifične veštine koje se mogu uklopiti u sistem visokog tempa. Njegov odlazak iz Andore bio je emotivan, ali neophodan za dalji rast, što se ubrzo potvrdilo u sezoni sa Manresom (2018–2019), koju je vratio u plej-of prvi put nakon 1998. godine.

Trenerski identitet Đoana Penjaroje nije statičan; on je proizvod stalne adaptacije. On sam navodi kako se oseća zrelim i spremnim za najveće izazove, naglašavajući da je svaki korak u karijeri, od EBA lige do Evrolige, zaslužio mukotrpnim radom. Njegova filozofija ne počiva na rigidnim šemama, već na stvaranju okruženja u kojem se igrači osećaju osnaženo da donose odluke u deliću sekunde, što je vidljivo iz njegove preferencije pobedama od 100:99 umesto 60:59. Ta ofanzivna orijentacija nije puko ignorisanje odbrane, već strateško uverenje da moderni košarkaški navijač, poput onih u Palau Blaugrani ili Burgosu, zahteva spektakl i visoku produkciju poena.

Vrhunac karijere u San Pablo Burgosu

Dolazak Đoana Penjaroje u San Pablo Burgos 2019. godine označio je početak jedne od najlepših priča u modernoj španskoj košarci. Burgos je bio klub u usponu, ali je tek pod Penjarojinim vođstvom postao relevantan faktor na evropskoj mapi. Njegov uticaj bio je trenutan, a ekipu sa dna lige pretvorio je u polufinalistu prvenstva i dvostrukog osvajača FIBA Lige šampiona (BCL). Ključ uspeha u Burgosu bio je u prepoznavanju specifičnih potreba kluba i grada koji živi za košarku, o čemu svedoči i podatak o rekordnoj posećenosti.

Penjaroja je u Burgosu izgradio ekipu koja je bila četvrta po broju postignutih poena (86,4) u Ligi šampiona i ukupnom broju skokova (39,1). U taktičkom smislu oslanjao se na kombinaciju iskusnih bekova poput Teda Mekfedena i Aleksa Renfroa i mobilnih visokih igrača kao što je Dejan Kravić.

Izgradnja timske hemije bila je Penjarojin najveći ulog u Burgosu. Verovao je da se uspeh postiže žrtvovanjem ega za dobrobit ekipe, što je potvrdio i Dejan Kravić, navodeći da u pobedničkom sistemu svi izgledaju bolje. To će biti veliki izazov u Partizanu, gde deluje da je svlačionica mala za količinu ega koju ovi igrači donose.

Njegova ekipa postala je prepoznatljiva po tome što je mogla da igra na veliki broj poena, ali i po tome što je znala da zatvori utakmice čvrstom odbranom u poslednjih pet minuta, što je bio jasan napredak u odnosu na početne faze sezone.

Nakon dve istorijske sezone u Burgosu, Penjaroja je potpisao za Valensiju, što je bio viši nivo sa većim očekivanjima. Njegov zadatak bio je da modernizuje igru kluba i učini je fluidnijom i bržom. Iako je sezona u Valensiji bila obeležena oscilacijama, Penjaroja je uspeo da dovede ekipu do polufinala Evrokupa. Njegova sposobnost da adaptira roster i pronađe doprinos igrača iz drugog plana bila je jedan od njegovih najjačih aduta.

Napadaj, napadaj ali gde je tu odbrana?

Dolazak u Baskoniju 2022. godine označio je Penjarojin zvanični debi u Evroligi. Baskonija je istorijski bila klub koji ceni borbenost i karakter, a Penjaroja je tome dodao neverovatnu ofanzivnu dinamiku. Njegov boravak u Vitoriji postao je sinonim za košarku koja se igra „za koš više“, a ekipa je postala miljenik neutralnih gledalaca zbog svoje atraktivnosti.

Penjarojin sistem u Baskoniji bio je izrazito orijentisan na šut za tri poena. Baskonija je u sezoni 2022/2023 prosečno postizala 14,7 trojki po utakmici, više od bilo koje druge ekipe u Evroligi. Srce tog sistema bio je Markus Hauard, igrač kojeg je Penjaroja u potpunosti oslobodio taktičkih stega i koji je pod njim igrao najbolju sezonu u karijeri. Penjaroja je verovao da je dinamika igre ključna i da svestranost igrača omogućava da se takav stil pretoči u pobede.

Uprkos ofanzivnoj moći, Baskonija se pod Penjarojom suočavala sa defanzivnim problemima, a u sličnoj situaciji sada je i Partizan i ostaje da se vidi da li može da ispravi ono što u Vitoriji nije uspeo.

Sezona 2022/2023 završila se dramatično. Baskonija je provela 33 kola među prvih osam, da bi u poslednjem kolu izgubila status učesnika plej-ofa zbog ishoda utakmice Žalgirisa. Statistika tima bila je impresivna u određenim segmentima, poput 57,5% preciznosti za dva poena, ali je nedostatak defanzivne konzistentnosti u ključnim trenucima stajao na putu boljeg rezultata.

Đoan Penjaroja je potom preuzeo Barselonu, što je bio najveći izazov njegove karijere. Došao je sa jasnom misijom – da vrati Barselonu na tron kroz atraktivnu košarku.

U Barseloni je Penjaroja pokušao da implementira stil koji bi činio navijače srećnima. Insistirao je na prilagođavanju vrlinama rostera, ali i na tome da ekipa ima prepoznatljiv pečat. To nije dalo rezultate u prvoj sezoni i već tada se govorilo o mogućem rastanku, pošto ekipa ni na jednom frontu nije stigla do završnice.

Međutim, sezona 2025/2026 započela je loše. Barselona se borila sa defanzivnim problemima, što je Penjaroja javno priznavao, rekavši da je „nemoguće pobeđivati u gostima ako primite 103 poena“. Ekipa je često delovala „mekano“ u odbrani, a porazi od Mursije, Real Madrida i konačno Đirone doveli su do njegovog otpuštanja.

Glavni razlog zbog kojeg Penjarojin projekat u Barseloni nije uspeo leži u diskonekciji između ofanzivnog talenta i odbrambene discipline. Navijači su nakon poraza od Real Madrida tražili ostavke u upravi, a Penjaroja je postao žrtveno janje u situaciji u kojoj ekipa nije bila konkurentna na potrebnom nivou.

Interesantno je primetiti Penjarojinu reakciju na kritike. Uvek je bio otvoren, tvrdeći da ne „plače niti traži izgovore“ kada gubi. Penjaroju je zamenio Ćavi Paskval, trener poznat po znatno strožim taktičkim i odbrambenim okvirima.

Penjaroja dolazi u klub koji je navikao na rigorozne sisteme Željka Obradovića, a njegova dinamična i agresivna igra mogla bi doneti preko potrebnu promenu ritma, ali i dodatne rizike ako se odbrana ne stabilizuje.

Najveća kritika Penjarojinom radu uvek je bila odbrana. On sam odbacuje tvrdnje da njegove ekipe „ne brane ništa“, ističući da odbrana mora biti temelj samopouzdanja u napadu.

Partizan na papiru deluje kao tim koji bi brzo mogao da se navikne na njegovu filozofiju. Ostaje samo pitanje da li će to biti dovoljno i da li ima spasa u Evroligi ove sezone. Ako ostane do kraja ugovora, pravu priliku dobiće na leto, kada će imati više prostora da sastavlja tim, a do tada ostaje da se vidi kuda plovi ovaj brod.