Nova.rs u Istanbulu: Dušan Alimpijević i ljubav 20 miliona navijača - od prazne hale do emocija za ceo život VIDEO

Ne može baš sve da se prenese ni na papir, niti zabeleži u video formatu, nešto ni ne treba, ali imati priliku da budete njegov gost je čast i privilegija. I nešto više od pukog poslovnog boravka u haotičnom gradu na Bosforu, u kojem baš mnogo toga može da se desi za 72 sata.

To vreme je bilo dovoljno za dva ekskluzivna intervjua koja vam sportska redakcija Nova.rs donosi za Novu godinu, sa Dušanom Alimpijevićem i Markom Baraćem, tandemom sjajnih srpskih trenera u turskoj košarci na klupama Bešiktaša odnosno Bahčešehira.

Krećemo od selektora Srbije, sa kojim smo pričali o ljubavi 20 miliona navijača i emocijama za ceo život u Istanbulu, sistemu Bešiktaša i važnosti stručnog štaba, o Novom Sadu i tajni 21 dana, o lekciji profesora Ace Nikolića o igračima i odlascima u Ameriku, o srpskoj trenerskoj školi i mestu selektora, praznicima i ludom vremenu u kojem živimo...

Pričali smo zapravo o životnom putu Dušana Alimpijevića, koji je mnogo više od trenera, neko ko je gledao smrti u oči kao mladić i posle toga teško da išta može da ga izbaci iz koloseka. I zato sve što mu se dešava poslednjih godina, sada, i sve lepo što ga čeka je više nego zasluženo. Tako je 2025. ispratio sa impresivnih 13-0 u turskom prvenstvu, osam pobeda i svega četiri poraza u Evrokupu, uz uvodna dva trijumfa kao selektor Srbije za fenomenalna 23 trijumfa iz 27 utakmica!

A, odnos koji ima prema poslu, prema košarci koju istinski voli i prema ljudima koji se nalaze oko nje, za primer je mnogima da se ugledaju na njega.

"Lepo je zaista za svakog čoveka koji živi u inostranstvu da doživi da bude tako prihvaćen od strane navijača koji nisu iz tvoje zemlje. Stvarno jedna i čast i poštovanje i ljubav i emocija. Sve se nekako skupilo ove tri godine. Bešiktašovi navijači su zaista specifični po tome što zaista prepoznaju energiju i borbenost na terenu. Ne mare previše ako je rezultat možda otišao u nekom negativnom smeru, ako oni vide da zaista svi na terenu daju svoj maksimum. Mi već tri godine dosta se dobro borimo i karakterno pokazujemo sve do kraja naših utakmica i to su navijači prepoznali", priča Alimpijević u velikom prazničnom intervjuu koji vas čeka na Nova.rs. prvog dana 2026. godine.

Zato mi je prva destinacija prilikom boravka u Istanbulu bila utakmica Evrokupa između Bešiktaša i Lietkabelisa, i svi oni snimci kada se skandira "Dušan, Dušan" i na kojima navijači turskog tima prave fantastičnu atmosferu - uživo izgledaju još bolje. Ta ljubav koju 20 miliona fantatičnih navijača, koliko ih Bešiktaš ima, nešto je nesvakidašnje, daje snagu i igračima na parketu, i pokreće sve oko terena, i samom treneru pruža trenutke za ceo život.

Zahvaljujući Dušanu sam u sve to mogao da se uverim sa posebnog mesta tik uz parket dvorane "Akatlar", tako dobro spakovane da kada je ispuni 3.200 navijača deluje kao da ih ima 10.000 i ko god može treba da doživi tu atmosferu. Zbog trenera i njegove ekipe sam se prilično uključio u utakmicu, iako je na drugoj strani bila četa još jednog našeg trenera, Nenada Čanka.

I vodili su gosti iz Litvanije pet razlike na pola minuta do kraja (75:80) kada je Bešiktaš po ko zna koji put izveo svoje čudo za veliki preokret i pobedu. Najpre trojka Vita Brauna i onda odmah ukradena lopta kapitena Jigita Arslana na izvođenju i precizna slobodna bacanja za produžetak, i za delirijum u "Akatlaru". I potom 12-0 u produžetku, sa onih prethodnih pet poena dolazimo do serije 17-0 i velikog trijumfa (94:85) koji mogu da režiraju samo puleni Dušana Alimpijevića pred svojim navijačima.

"Au, šta je ono bilo, šta smo mi dobili", bilo je prvo što mi je trener rekao dok je sabirao i misli i emocije posle završetka lude utakmice. Neposredna analiza dok smo bili u njegovoj kancelariji, gledanje drugog poluvremena meča Burg - Trento posle kojeg je Bešiktaš bio prvi i u Evrokupu i u turskom prvenstvu istovremeno.

Velike zasluge idu i na račun stručnog štaba koji Alimpijević uvek i svuda ističe. Kako kaže, i on je prvo bio asistent i to mu je neizmerno pomoglo u karijeri, sada ih u svom timu ima četvoricu, kondicioni trener je naš vrhunski stručnjak Marko Sekulić, i on ima svog asistenta, kao i ekonom, i sva ta brojnost u vidu stručnih ljudi, sama organizacija kluba i postojanje sistema govore više nego dovoljno.

Dmitro Boldajev je asistent koji sa srpskim stručnjakom radi još iz perioda u ruskom Saratovu, Bugra Bajazit je bio sa njim i u Bursi, Sinan Čelik je u prethodnoj sezoni bio i trener juniora koji su prvi put u klupskoj istoriji osvojili titulu državnog prvaka, pa je i sada tu aktuelni trener juniorskog tima kako bi se i dalje razvijao uspostavljen sistem. Uvek je na treninzima i neko od igrača iz juniorskog pogona, postoje plan, ideja i način rada na svim nivoima, nešto što teško da postoji u bilo kojem klubu u Srbiji.

Svi oni doprinose da Bešiktaš bude to što jeste, da može i dalje da raste do evroligaškog nivoa što je svima cilj, a priče o samoj utakmici, košarci i svemu druge prekidaju, naravno - navijači. Kucaju na prozor kancelarije sa spoljne strane i mole Dušana da izađe kako bi mu samo nešto poklonili.

Nije se dvoumio ni sekund, iako možda neko ne bi bio toliko raspoložen i pored pobede, već umoran od trećeg meča u samo pet dana, odmah je izašao napolje da se pozdravi sa njima i zahvali na svemu još jednom. Nije se vratio praznik ruku, nosio je 3D figuricu sebe koji su mu navijači napravili u znak zahvalnosti za sve što radi za njihov voljeni klub, uz opet neizbežno skandiranje “Dušan, Dušan”, kao što se ori na početku i na kraju utakmice.

"Ne, neverovatno, turski narod, ja sam to rekao milion puta, ali ti si imao sad priliku i da vidiš lično i direktno, toliko su pasionirani za sport, toliko žive te svoje klubove. Fanovi Bešiktaša, znam i za ostale velike klubove u Turskoj, da je to neviđena povezanost i emocija prema klubu. Ta patnja kad si izgubio i neviđena sreća kad se pobedi. I Turska je zemlja koja se takođe vezuje za ličnosti. Bio je jedan težak put da objasnimo da ovde nije u pitanju jedan čovek ili jedan igrač ili trener, nego da je to u principu pitanje sistema i postavljanje sistema. Tako da mnogo je moralo ovih godina da prođe, da bi i oni se uverili u sve to. I ovi navijači, kao što si sam video, to je neverovatno šta su izgradili. To je takva jedna emocija, ne samo u hali nego na svakom koraku. Tako da na nama je da zadržimo to najduže moguće", podvlači Alimpijević.

I na svakom koraku mogao sam da se uverim koliko ga vole, cene i poštuju. Koliko imaju potrebu da ga zagrle, stisnu ruku, upute koju reč, jednostavno ga obožavaju i to se oseća. Svako u klubu dočekuje ga s osmehom i željom da mu se obrati, čestita, takvi su, srčani, vole svoj klub do srži, svi od ljudi u obezbeđenju do onih na najvišim pozicijama.

"U poslednje tri godine imam utisak da se sve više naših navijača usmerilo ka košarci u odnosu na fudbal koji je neprikosnoven i sve češće imamo rasprodate sale, što je mnogo važno. I sad ti si imao priliku da vidiš ovu salu protiv Lietkabelisa, ovaj naš 'fasiliti' u kome mi treniramo, gde su nam kancelarije, imamo zgradu za oporavak i igramo utakmice, a po potrebi za veće utakmice odlazimo ili u 'Abdi Ipekči' ili u 'Sinan Erdem'. Zaista, to je nešto mnogo veliko što smo uradili u ove tri godine", ponosan je, i treba da bude Alimpijević.

I ovo je samo deo priče, a ekskluzivan intervju sa Dušanom Alimpijević iz Istanbula čeka vas 1. januara 2026. godine, kao poklon Nova.rs i na portalu i na našem YouTube kanalu, a već sutra bićete u prilici da čitate i vidite sve o sistemu Bešiktaša, i kako je sve dobro postavljeno i zašto tako dobro funkcioniše.