Jokić se ne zaustavlja dok Denver opet ne odvede do titule

Postoje igrači koji dominiraju snagom, brzinom ili atletikom, a postoji i Nikola Jokić – košarkaš koji dominira pre svega razumevanjem igre i veštinama koje poseduju samo najveći i najsposobniji umovi igre pod obručima.

Dok se NBA liga ubrzava, igrači skaču sve više i uzimaju šuteve sa sve daljih pozicija od koša, centar Denvera nastavlja da igra svoju košarku, u svom ritmu, ali sa istim ishodom - potpunom kontrolom utakmice.

Ono što je neverovatno jeste da Jokić, koliko god dominantan bio svake sezone, on u narednoj uspe da nadogradi svoju igru. Tako je prošle sezone značajno unapredio šut za tri poena, a ove ponovo uspeva da pomera granice na različitim nivoima, juriša ka večnom rekordu po broju tripl-dablova u NBA ligi (ima ih 177, a rekord je 207 koliko ima Rasel Vestbruk), a nedavno je prestigao i Karima Abdul-Džabara i postao centar sa najviše asistencija ikada.

Jokić je do 5.667 asistencija stigao posle samo 771 meča u NBA ligi. Sa druge strane, legendarnom Karimu je trebalo 1.560 utakmica da stigne do brojke od 5.660. Nerealna razlika!

Tekuća sezona ponovo je donela pitanje – ko može da zaustavi Jokića? Odgovor se, iz večeri u veče, ne menja. Bar za sada, niko. Skoro da se ne radi više o tome da li će imati tripl-dabl, već kakav će, uz često odlične procente šuta iz igre, ali i sve bitniji defanzivni doprinos.

Setimo se samo koliko je kritika unazad godinama dobijao zbog loše defanzive, ali je brzo postao svestan toga i vidi se da je radio na detaljima u odbrani, pa sada ima prosek od 1,4 ukradene lopte po utakmici, a njegova pomeranja, rotacije, osećaj za skok i postavljanje u reketu, takođe mnogo pomažu Nagetsima u pohodu na drugu titulu u istoriji.

Jokić sa lakoćom razbija odbrane, verovatno je najbolji napadač današnjice, ali u igru uključuje sve saigrače, koji se oko njega osećaju komforno, a sposoban je i da rešava neizvesne utakmice, što je češće karakteristika bekova, nego centara. Njegova statistika izgleda nestvarno, ali ono što je važnije jeste uticaj koji ima na svaki posed Denvera.

Trenutno je na proseku od 29,6 poena, 12, 3 skoka i 10,9 asistencija po utakmici, te je već dugo prvi favorit u MVP trci. Blizu je četvrte MVP nagrade u karijeri i već sada je sebe svrstao u grupu najboljih košarkaša ikada, a nova titula sa Denverom bi mu još značajno popravila status.

I dok neke druge superzvezde uporno troše lopte i više nego što treba da bi dokazali status, Jokić koristi vreme, prostor i svoje veštine da bi dokazao da je košarka kolektivna igra i uključio sve u dešavanja na parketu. U tome je njegova najveća snaga.

Denver je ove sezone ponovo tim koji izgleda kao šampionski projekat. Ne spektakularan, ne glamurozan, ali brutalno efikasan. Najbolje od svega je to što pravu snagu Nagetsa ove sezone još nismo videli.

Džamal Marej je zdrav i konstantan, konačno je kandidat za Ol-star, a o njegove partije i saradnju sa Jokićem su se mnogi ogrešili. Retko koji igrač tog kalibra bi mogao ovako dobro da se razume sa Nikolom i za sada se pokazuje da je Denverovo najveće bogatstvo upravo taj tandem.

Ima Marej svojih mana, ne spada u red najvećih zvezda u NBA ligi, ali Jokić ga odlično poznaje, zna kako diše na terenu, šta mu je potrebno i iz njega, kao i ostatka tima, najčešće izvlači najbolje.

Eron Gordon i Kristijan Braun, članovi prve petorke, povređeni su već neko vreme i kada se vrate Denver će biti mnogo jači, a maksimum bi mogao da dostigne kada bude najpotrebnije - u plej-ofu. Gordon je duša tima i radi prljavi posao, sa Jokićem se razume i žmureći, dok je Braun možda i najbitniji igrač za odbranu u timu.

Onaj koji ne blista jeste Kameron Džonson, koji je došao kao zamena za Majkla Portera Džuniora, ali ne možemo ga označiti kao promašaj, a i sam je svestan da prostora za napredak i te kako ima, samo ne može odmah i na silu.

Rotacija Denvera je opet dovoljno široka i duboka da izdrži dugačku i napornu sezonu, klupa je tokom leta znatno ojačana (zato je i trejdovan Porter, da bi se rasteretio budžet), a sve to ima smisla jer postoji igrač koji sve povezuje. Jokiću ne smeta ni minutaža Jonasa Valančijunasa, s kojim čak može da odigra i zajedno u nekim kombinacijama.

Nikola ne juri MVP priznanja, iako je stalno u toj priči. Njegov fokus je jasan – titula. Način na koji pristupa regularnoj sezoni, bez euforije i bez oscilacija, pokazuje zrelost šampiona koji zna da je sve ovo zagrevanje i uigravanje za ono što sledi u plej-ofu.

Za njega ne možemo da kažemo da podiže formu, jer je on konstantno na veoma vioskom nivou. On je održava, iznova uspeva da pomera granice, piše nove stranice istorije, oduševljava publiku i ceo košarkaški svet, a gladan je da Denver po drugi put odvede do titule i neće se zaustaviti dok to ne uradi.

Konkurencija jeste "paklena", Oklahoma ima jedan od najboljih timova ikada, Lejkersi sa Dončićem i Lebronom vrebaju iz drugog plana, Hjuston je jak kao "crna zemlja", ali Denver ide po titulu i zna da mora da pobedi najbolje da bi dospeo na vrh.

Najimpresivnije je to što Jokić čini saigrače boljima bez potrebe da se konstantno hvali u medijima i uporno ističe svoju važnost. On veruje i sebi, ali i drugima u Denveru - u NBA ligi ega, to je retkost.

Denver možda neće imati najbolji skor u regularnom delu sezone, ali će imati nešto važnije – identitet i šampionski potencijal. A dok god taj identitet nosi broj 15, Nagetsi će biti legitimni kandidat za još jedan prsten.

Jokić se ne zaustavlja. Ne zato što juri istoriju, već zato što zna da je piše i najbitnije od svega - zna gde je krenuo i gde želi da Denver sa njim bude.