Nikola Jokić nije slučajno postao najbolji asistent među visokim NBA igračima. Odgajan je da to radi, podučavan je pozicionoj košarci s naglaskom na tehnici od ranog detinjstava, strogo se pridržavajući 'srpskog puta", konstatuje "Sports ilustrejtid".
Većina NBA centara prolazi kroz čitavu karijeru, a da pritom ne baci pas kao Nikola. Ali za njega je to standard, ne samo da tim to očekuje od njega, već se oslanja. Možda nijedan tim još od Voriorsa u vreme mladog Stefa Karija nije toliko zavisio od talenta jednog igrača u jednoj fazi igre. Karijeve trojke imale su efekat istezanja odbrane do tačke pucanja, stvarajući uglove napada za sebe i ostale saigrače, a Jokićevi potezi postižu slične ciljeve na drugi način. On tim preskakanjem iznenada pronalazi strelice i obezbeđuje prolaz kroz zgusnutu unutrašnju odbranu.
PROČITAJTE JOŠ
Američki magazin navodi da je u jednoj pobedi Denvera (98:95), Jokić imao 10 asistencija, uz 30 poena i 21 skok, uz impresivan sezonski prosek od 20,2 poena, 11,4 skoka i 6,9 asistencija.
„Osećamo da imamo najdinamičnijeg, najboljeg pokretača, najboljeg mladog plejmejkera u NBA“, rekao je trener Denvera Majk Meloun.
Jokićevi vršnjaci sa svih delova sveta koji su spremni da naslede Karija, Džejmsa i Duranta, igraju drugačije, Adetokunbo je „produženi“ Lebron, koji može da uruši odbranu rivala na jednom delu terena, ali da obeshrabri napad na drugom. Luka Dončić je povukao stil Hardena…
„Ali, čak i u ovom hiperkomparativnom dobu sportske analize, konsenzus je da nikada nismo videli nešto slično Jokiću. Dok je NBA pauza zbog virusa, pitaju se navijači, kao i timova, koji traže odgovor: Kako je nastala jedinstvena košarkaška superzvezda (Nikola Jokić)?
Srpska filozofija razvoja košarke potiče od pokojnog Aleksandra Nikolića, profesora fizičkog vaspitanja na Univerzitetu u Beogradu, koji se tokom relativnog mira između kraja Drugog svetskog rata i smrtonosnog raspada Jugoslavije početkom 90-ih razvio istočnoeveropski odgovor Džejmsu Nejsmitu. Profesor je, pre OI 1964. putovao preko celih SAD studirajući košarku od desetine univerzitetskih trenera, uključujući Džona Vudena sa UCLA. Kada se vratio kući, postavio je kolekciju raznih postavki igre koje su sadržavale beskonačne varijacije, što je odjednom doneli nagle promene plana.
Filozofija košarke: Dobar temelj – velika kuća
Ovih dana rad Stojakovića sa Jokićem predstavlja održavanje srpskog nastavnog plana i programa. Svakodnevno prolaze kroz rutinu poput driblinga i uvežbavaju gotovo svaku vrstu terenskog cilja koji se može pokušati. Na pitanje da li rade prolazne vežbe, Stojaković se nasmejao:
„To je njegova stvar“. Jokićev uspeh možda ne pruža mnogo šablona. Deca šutiraju sa osam, devet metara kako bi kopirala Karija, ali ni Jokić nije čista anomalija zbog njegove reputacije i YouTube kataloga.
„Kad smo se vratili kući, nekada smo govorili ‘Ako želite da sagradite kuću, vaš temelj treba da bude veliki. Ako imate veliki temelj, možete da izgradite visoku kuću. To je filozofija košarke. Morate da imate dobru osnovu da biste došli do neba“, rekao je Stojaković.
Bekovi su naučili da igraju na „niskom postu“, visoki igrači su naučili da driblaju… Decenijama pre nego što je „košarka bez klasičnih pozicija“ postala moderna u NBA, Nikolićeva reprezentacija Jugoslavije je oduševljavala svet čudesnim načinom prilagođavanja. Njegovo krunsko dostignuće bila je zlatna medalja na Svetskom prvenstvu 1978, ali njegova zaostavština, 20 godina posle njegove smrti, ostaje metodologija kojom ga je osvojio, što i danas predstavlja okosnicu srpske košarke.
„To je sistem koji daje neverovatne rezultate,“ kaže Ognjen Stojaković, direktor razvoja igrača Nagetsa.
Stojakovića koji je u Denver stigao kao video koordinator 2012, dve godine pre dolaska Jokića, opisuje pristup koga se sa verskom revnošću i danas pridržava naciji od (samo) 8,7 miliona, u kojoj igrači mlađi od 16 godina prate strogi protokol, bez obzira na veličinu.
„U tom uzrastu nema pozicije. Moraju da znaju kako da igraju licem prema košu, bočno uz koš, leđno. Uče se tehnici, ali takođe i taktici, što znači da treba da razumeju kada i kako da koriste različite vrste poteza.“
Samo tri zemlje, izuzev SAD, imale su više NBA igrača od država nastalih raspadom bivše Jugosalvije: Kanada (37,7 miliona stanovnika) 41, Francuska (65,3 miliona) 26 i Nemačka (83,3 miliona) 25. Broj igrača koji dolaze iz nekadašnje SFRJ (20,9 miliona) je 73, uključujući Dončića. Uzlet „Jugoslovena“ krenuo je 2000-ih, kada su Vlade Divac i Peđa Stojaković bili pred velikim finalom… Trenutno je u NBA još nekoliko Srba: Marko Gudurić, Bogdan Bogdanović i Boban Marjanović, funkcionalna rezerva u Dalasu i, kako ga je „SI“ nazvao NBA ikona tvitera.
Naravno, tu je i Jokić, koji je dosanjao san profesora Nikolića, i to sa neverovatnom lakoćom kojom razbija sve šeme.
„Ako znate kako da čitate situacije, postavljanje napada je lakše. To je kratka verzija srpske košarke“, dodaje Stojaković.
Trening je katalizovao Jokićeve urođene igračke veštine, vodeći ga dalje. Razvio je smisao za gledanje ne kao niz prioritetnih opcija: rol i završetak, izbacivanje pasa šuteru, rešenje za post-ap, već kao niz međusobno povezanih mogućnosti.
Nikola Nesterović, srpski šahovski velemajstor i Jokićev obožavalac, u igri zemljaka vidi prediktivnu maštu:
„Nešto možemo da vidimo, planiramo nekoliko poteza unapred. Kad Nikola pošalje loptu tamo gde nema igrača, to je vrsta šahovskog poteza. Zna da će neko biti tamo“, kaže Nesterović.
Da je mladi Jokić na neki način bio idealan učenik, otelotvorenje Nikolićevog košarkaškog pogleda na svet, moglo je da bude i frustrirajuće.
„Odmah sam znao da je ovaj momak neverovatno talentovan. Ali, njegovo telo je bilo u užasnoj formi“, prisetio se Dejan Milojević, dojučerašnji trener Mega Bemkasa, Nikolinog dolaska u Beograd. Zbog brige da se ne povredi, odredio je da Nikola mesec dana samostalno radi sa kondicionim trenerom, a zatim s juniorima Mege.
„Nije bio u najboljem fizičkom stanju, ali je bio veoma sposoban. Voleo sam da radim na njegovoj igri“, rekao je Branislav Vićentic, tadašnji trener juniora Mege. Prisetio se da je jednom rekao da se odradi rutinsja vežba driblinga, u kojoj je Nikola bi besprekoran.
„Završio je radosno vežbu, na šta sam odreagovao: ‘Ma daj, vežbao si ovo’. On je uzvraio: ‘Ne, ovo je prvi put'“, pokušao je Vićentić da dočara talenat Jokića koji je te sezone osvojio MVP nagradu juniorskog turnira.
Sledeća je bila u seniorskom timu. Milojević se prisetio kako je Mega vežbala donošenje odluka. Visoki igrači bi uzeli loptu i posle toga gledali signal trenera. Ako je pomoćnik držao neparni broj prstiju, igrač je morao da prođe, paran je značio završavanje napada. Jokić je to tako dobro radio da mu je bilo potrebno da se brojka poveća. Prvo je asistent koristio dve ruke, a zatim je Milojević stavio drugog trenera na suprotnu stranu terena, zahtevajući od Jokića da pogleda u oba smera i izračuna ukupne prste pre nego što krene. Kad ni to nije zaustavilo Nikolino „brojanje“, ekipa je stala s radom.
PROČITAJTE JOŠ
„Pomoću ove vežbe svaki igrač bi mogao da postane pristojan paser, ali Nikolia nije pristojan, on je izvanredan“, rekao je Milojević.
Nije bilo teško da se nadgrade Jokićeve veštine, već da se u potpunosti iskoristi. Košarkaška kultura koja ga je oblikovala, zasnovana na nesebičnosti i timskoj igri, sprečila bi ga da utiče proporcionalno njegovom talentu.
„Ovo je deo etosa bivših zemalja gvozdene zavese. Postoji određena količina socijalizma u igri. Učeni su po principu: Mi delimo sve“, “, kaže Fran Fraskilja, analitičar FIBA za ESPN.
U sezoni 2013–14, Jokić je igrao dobro…
„Kad god bi uhvatio loptu, ohrabrivao sam ga da krene u dribling. Ne znam koliko puta je pogrešio, ali znao sam da moram da ‘progutam’, jer ste mogli da vidite da će se to na kraju isplatiti“, objašnjava Milojević.
Mega je sledeće sezone imala skor 11-15, ali je Jokić imao prosek od 15,4 poena, 9,2 skoka i 3,5 asistencija
„Postao sam svestan za šta je sposoban“, kaže Milojević.
Jokić je bio MVP ABA lige i najbolji mladi igrač. Jokićevi treneri u Megi, poput kolega u Denveru, napominju njegovu apsolutnu nezainteresovanost za ličnu statistiku, što su na neki način Profesorova razmišljanja. Ali, sve može da se nauči, čak i potrebna doza sebičnosti.
„U Megi radimo ono što je najbolje za igrača“, kaže Milojević. U određenom trenutku talenat postane sopstveno gorivo.
„Njegov okvir tela je sjajan, dovoljan da pomera protivnike tamo gde mu treba. I njegov ležerni tempo takođe ima svoje veštine. Toliko je spor da mu se košarkaški um usporava i vidi igru u usporenom kretanju“, objašnjava Fraskilja.
I pored urođenog talenta, teško je zamisliti da ova verzija Jokića potiče iz druge košarkaške tradicije, posebno američke. Organizovana omladinska košarka u SAD u mnogo čemu je drugačija od srpskog sistema. Igrači se vrlo rano kategorišu po pozicijama. Nacionalni sportski temperament ima tendenciju da favorizuje pouzdanost ispred radoznalosti ili eksperimentisanja.
Nagetsi su doveli Jokića u SAD godina dana pošto su ga draftovali kao 41. pika.
„Lagao bih kada bih rekao da sam očekivao da će biti tako dobar“, iskren je Milojević.
Zabrinutost nije bila usredsređena na samog Jokića, već na potencijalno okruženje, na ono što bi se desilo ako se nađe u timu sa manje fleksibilnim pogledom na sport. Ali Denver se pokazao idealnim mestom za Jokića koji je prešao NBA put od zanimljivog asistenta do kandidata za MVP. Njegova igra „dva na dva“ sa Marijem postala je jedna od najtežih za branjenje, što je samo jedno u nizu oružja za napad na šampionsko prstenje.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare