0
Dve ekipe koje su najviše pokazale na Evrobasketu, Turska i Nemačka, igraće za titulu u nedelju od 20 časova, a Ergin Ataman je još jednom pokazao kakav je trener.
Pokreni i podeli SUPER VAJB.
Možda je čak Turska za nijasnu bolje igrala od svetskog prvaka tokom celog turnira, ali će se za zlato u Rigi svakako boriti jedine dve neporažene reprezentacije.
Od početka je ekipa Ergina Atamana, posebno prema rečima Svetislava Pešića, bila u najužem krugu favorita za medalje, kao i Nemačka, pa će odlučiti ko će na tron. Da li će Turska u svom tek drugom finalu (prvo posle 2001. u Istanbulu) u istoriji do najsjajnijeg odlična ili će Nemci objediniti titule svetskog i evropskog prvaka?
PROČITAJTE I OVO
Turska je pokazala da ima najveći broj raspoloženih igrača na turniru, iako Ataman ne odstupa od svojih principa, sve vreme igra sa skraćenom rotacijom i najčešće koristi samo osmoricu aduta.
Imaju sve što treba jednoj ekipi – trenera koji zna (bar na klupskom nivou) kako se igraju velike utakmice i kako se osvaja, odlično izbalansiranu ekipu, tačno podeljene uloge.
Alperen Šengun je zablistao, ali nema problem da nekad ne bude u centru pažnje, kapiten Džedi Osman je taj lider koji treba svakom timu, Šejn Larkin može da igra i skoro svih 40 minuta, i da mu ne bude dan, ali uvek je spreman neko drugi da iskoči. Jednom to bude Kenan Sipahi, nekad Šemus Hazer ili Erčan Osmani koji je u polufinalu sa Grčkom odigrao partiju karijere.
Kad je takva situacija, i jedan as poput Furkana Korkmaza može da ima prosečna izdanja, jer je Osmani u borbi za finale odigrao u NBA stilu i treba to ponoviti. Sjajno šutersko veče je začinio sa rekordnih 28 poena (5/7 za dva, 6/8 trojke), koliko nije postigao nijedan turski košarkaš u nokaut fazi na evropskim prvenstvima. Dodao je i šest skokova i po dve asistencije i ukradene lopte za indeks 33. Sa šest pogođenih trojki izjednačio je rekord Miloša Teodosića iz 2009. i Alekseja Šveda iz 2017. u polufinalima na EP u poslednjih 30 godina.
Tako je Šengun imao luksuz da sebi dozvoli očajan početak, šutirao je 0/8 iz igre, ali i to odlično opisuje snagu Turske. Hazer je na primer prvih šest utakmica ulazio sa klupe, da bi u osmini finala sa Poljskom i u četvrtfinalu bio u startnoj petorci.
Sipahi je bio starter, pa je preuzeo ulogu sa klupe, i bez obzira kad je terenu, uvek je spreman da spakuje trojku, pa je šutirao 5/5 iza linije 6,75 metara i uništio domaćina Letoniju na startu prvenstva.
Kapiten Osman, Šengun, Larkin i Osmani čine osovinu od koje sve zavisi, dok Hazer, Korkmaz, Sipahi i Adem Bona imaju tačno određene uloge na putu do uspeha sa prosečno 12 do 19 minuta. I to je ta Atamanova filozofija od koje ne odstupa nikad – ni u klubovima kada dođu najvažnije utakmice, ni sada na klupi reprezentacije.
Šengun prosečno igra 30 minuta, poslednjih pet je i više od toga na parketu, i prvi je kandidat za MVP priznanje, jer beleži 20,8 poena, 11 skokova i sedam asistencija po meču. Larkin igra više, prosečno provodi 31,2 minuta na terenu uz 11,4 poena, 3,4 skoka i 4,6 asistencija po utakmici. Plejmejker Efesa je protiv Srbije odmarao tek 42 sekunde, protiv Švedske je odigrao 37 minuta… Osman prosečno igra 27,7 minuta (15,1 poen, 2,5 skokova i 1,8 asistencija), a Osmani nešto manje 26,5 minuta po meču (12,6 poena, 5,4 skoka i 1,9 asistencija).
Preostala četvorica – Sertač Šanli, Onuralp Bitim, Erkan Jilmaz i Omer Jurtseven – najčešće ni ne uđu sa klupe, ali svi zajedno čine tim tako kompaktno. Šanli je najviše igrao protiv Portugala 14 minuta i protiv Letonije sedam, protiv Srbije i Švedske ni sekund, ostalo je zanemarljiva minutaža. Bitim je isto protiv Portugala (21 minut) dobio najveću šansu, nije ušao protiv Srbije i u četvrtfinalu sa Poljskom, protiv Grčke je uzeo dva minuta kada je sve već bilo gotovo. Jilmaz izuzev Portugala (11 minuta) nije igrao više od tri minuta, preskočio je i Srbiju i Švedsku i Poljsku, Jurtseven je nešto više imao šansu, ali je na njihovom primeru Atamanova skraćena rotacija dovedena do savršenstva.
Ataman zna kako da pripremi ekipu, posebno mentalno, a on sam je po Rigi bio toliko opušten… Šetao je gradom, čak i dan pred finale, nije se krio već se slikao sa svakim ko je hteo, jeo po restoranima bez tenzije. Izjave koje je davao kroz istoriju teško da mogu da se zaborave, ali trenersko umeće ga svrstava među najbolje evropske stručnjake ikada.
Finale Evrobasketa u nedelju uveče i prva titula prvaka za Tursku može samo dodatno da potvrdi to.
BONUS VIDEO Đorđe Đoković za Nova.rs o projektu Dubai i potpunoj životnoj promeni
