0
Trenutak kada je Gelor Kanga u uvodnim sekundama drugog poluvremena postigao golčinu protiv Krasnodara bio je prelomni, ali meteorski uspon crveno-belih ka najvećoj fudbalskoj sili Balkana nije istovremeno ispraćen i navijačkim interesovanjem za istu.
U čemu je stvar?
Crveno-beli su 4. marta zvanično napunili, a 16. marta, dan nakon velikog protesta „15. za 15“ u Beogradu, na utakmici protiv Spartaka iz Subotice su i obeležili 80 godina otkako je klub iz „Ljutice Bogdana“ osnovan.
PROČITAJTE JOŠ...
Očekivan je bio spektakl koji su crveno-beli najavljivali nedeljama, ali je umesto njega usledio „hladan tuš“. Naime, prema zvaničnim podacima sa sajta Crvene zvezde, na stadionu „Rajko Mitić“ bilo je prisutno 17.824 navijača. Iako poseta koja bi u nekim drugim situacijama mogla da bude zadovoljavajuća, za aktuelni trenutak je itekako porazna za upravu tima sa Marakane.
Zvezda je, naime, odigrala verovatno pretposlednji takmičarski meč u Superligi Srbije u ovoj sezoni, pošto ih od osvajanja šampionske titule dele još dve pobede, pa bi novi trofej prvaka Srbije mogli da prigrle već 5. aprila protiv OFK Beograda, pod uslovom da pobede Vojvodinu u Novom Sadu 29. marta.
Utakmica je odigrana u nedelju od 16 časova po ne preterano toplom ali prijatnom vremenu, ulaz je bio besplatan, a crveno-beli kraju privode sezonu u kojoj suu Ligi šampiona, iako već u prvoj fazi elimnisani, ipak uspeli da ostvare ozbiljan rezultat i osvoje šest bodova, uz žal za propuštenim šansama protiv PSV Ajndhovena i Benfike u Beogradu, te poraza od Milana u Italiji, te naneli Partizanu istorijski poraz u Humskoj od 4:0.
Na sve to došao je i „šlag na torti“ u vidu dosad neviđene kombinacije dresova, pa su navijači Zvezde imali idealnu priliku da pozdrave svoje ljubimce u velikom broju i uveličaju nešto što je trebalo da bude dan koji će ostati upisan u istoriju kao jedan od najlepših od osnivanja tima sa Marakane.
Umesto toga – opet, prema zvaničnim podacima – stadion Zvezde bio je popunjen tek nešto više od jedne trećine.
Zbog čega?
Razloga je nekoliko, a nijedan od njih nema veze sa vremenskim prlikama ili terminom utakmice.
Prvi, i gotovo izvesno najveći, krije se u samom kvalitetu lige. Zvezda je titulu osvojila maltene još pre nego što je sezona počela jer je imala bez konkurencije najkvalitetniji tim, i sve drugo je bilo nezamislivo, što – paradoksalno, ali istinito – dovodi do pada interesovanja. Jednostavno, navijače, a pogotovo mlađu publiku, zamara to što crveno-beli na terenu nemaju dostojnog rivala protiv kog bi mogli da igraju, i tako cele sezone.
Na to, doduše, Zvezda ne može da utiče direktno, i ovaj deo u mnogo većoj meri zavisi od samih rivala iz prvenstva Srbije. Ali, na neke druge stvari crveno-beli itekako mogu da utiču.
Pre svega, u Zvezdi moraju da shvate da su narodni klub koji je postao to što jeste upravo zbog toga što je okupljao najširi mogući krug navijača, pa su tako za tim sa Marakane navijali glumci, profesori, pisci, automehaničari, vozači, tesari… Jednostavno, na tribinama zdanja na Autokomandi od prve utakmice odigrane 1. septembra 1963. godine okupljao se širok krug ljudi, čija politička mišljenja su se razlikovala, neretko do te mere da je bilo nezamislivo takve ljude videti na istom mestu, ali je ljubav prema Zvezdi od svega toga bila jača jer je i Zvezda bila iznad svega toga.
Ne u smislu da je jedan fudbalski klub važniji od dnevnopolitičke scene i samog života, već u smislu da je predstavljao pravo utočište i beg od svega lošeg što se događalo u okruženju. A takvih stvari je bilo na pretek.
Tako je tim sa Marakane uspeo da „preživi“ i smrt Josipa Broza Tita, i raspad Jugoslavije uz rat, i bombardovanje, i raspad Srbije i Crne Gore… i opstane kao nešto što je ljude okupljalo – tako je na utakmici protiv istog rivala, subotičkog Spartaka 3. marta 2012. godine, na tribinama bilo preko 41.000 ljudi.
Dominantan je tada bio Partizan u okvirima Srbije, Zvezda je uspela da osvoji Kup Srbije, a navijači Zvezde uprkos tome napravili opštu ludnicu.
Od tog momenta prošlo je 13 godina, crveno-beli su napravili zaokret od 180 stepeni, na terenu postali velesila, ali van njega…
Logično je bilo očekivati da će navijači Zvezde koristiti svaki trenutak da dođu i na delu vide momke koji će ostati upisani u istoriji kluba, poput Mirka Ivanića, primera radi, ili talentovanog Andriju Maksimovića, ali se to nije dogodilo jer je negde u tih 13 godina izgubljen taj momenat povezivanja sa većinom.
Jednostavno, pitanje je koliko ljudi želi da se identifikuje sa klubom čiji čelnik otvoreno pokazuje srednji prst onima koji ne razmišljaju kao što bi on voleo. A da stvar bude još neobičnija, ako uzmemo u obzir brojnost navijača Crvene zvezde, jasno je da se na ulicama Beograda 15. marta našao veliki broj onih koji se tako izjašnjavaju. Drugim rečima, Zvezdan Terzić je praktično pokazao srednji prst onima koji bi trebalo da dođu na utakmice kluba koji on predvodi.
Na sve to, imala je Zvezda i jednu „nesrećnu“ okolnost – meč je odigran dan nakon velikog protesta u Beogradu.
Da je situacija drugačija, a crveno-beli makar naličje onoga što je klub predstavljao kroz svoju istoriju, oni koji su te subote bili na ulicama Beograda bi sutradan došli na Marakanu kako bi energiju sa protesta preneli i na tribine. Tako je, uostalom, bilo mnogo puta.
Ovako, upravo najveća „snaga“ Zvezde i oni koji donose spektakl – ljudi koji prelaze stotine kilometara kako bi pratili mečeve – u subotu su bili na ulicama, uz studente, uz narod. Nedelja je, u ovom slučaju, bio dan za odmor i sumiranje utisaka.
Dovoljno za opomenu Zvezdi da je na putu da, uprkos svim uspesima na terenu, ozbiljno poljulja identitet koji je prethodno građen decenijama.
