Tačno negde oko Svetog Nikole, kad mu vreme nije i kad pola Srbije slavi slavu, a pola na nju ide, Zvezda je našla da objavi da ima novog trenera - Dejana Stankovića.
Legenda kluba sa Marakane proglašen je krajem 2019. šefom struke šampiona Srbije i data mu je u ruke „skupa igračka“.
PROČITAJTE JOŠ:
Deo navijača bio je skeptičan prema njegovom dovođenju, a drugi su i dalje vrteli po glavi Dekijeve poteze u „kapinom“ dresu iz devedesetih.
Ipak, šta god radili i gde god bili, sve ih je kao čekićem pogodila informacija da Milojević ide posle dve i po godine i da Stanković dolazi na njegovo mesto.
Oni skeptični to su bili jer Stanković, uz sve igračko, ipak nije imao trenersko iskustvo. Oni oduševljeni likom i delom vedete Zvezde i Intera, prihvatili su angažman „ložački“ i nekako grlom u jagode.
Svi su gledali širom otvorenih očiju, jer se Milojević dotle već pokazao i dokazao.
Došao u teškom i turbulentnom trenutku, kad je Zvezda izgubila praktično dobijenu titulu, konsolidovao ekipu za kratko vreme, izborio Ligu Evrope, a onda i Ligu šampiona posle XYZ godina i stekao veliki kredit kod navijača.
Zato nije bilo malo onih koji su se pitali „šta sada?“. Poučeni lošim iskustvom iz 2017. kada je Grof Božović prosuo bodove u plej-ofu, već im je u glavi negde bilo ono „a šta ako Deki uradi nešto slično“.
„Ljubi te brat, samo da ti javim da sam postao trener Zvezde, ‘ajde popi nešto i za mene ljubi te brat“. Ovim rečima i glasom Stankovića potvrđeno je i pre zvanične promocije da su crveno-beli bacili i zarolali kockicu.
Stanković je došao, što bi rekao naš narod „na gotovo“. Zvezda je završila polusezonu pod Milojevićem i imala je 11 bodova prednosti u odnosu na Partizan.
I baš tih 11 bodova je bilo razlog da mu se spočitava prva titula osvojena u prvoj pandemijskoj 2020. godini.
Onu emociju, koju je Deki očekivao od navijača, nije dočekao zbog korone, pa je morao da se zadovoljava pobedama i odnosom sa igračima.
Možda je baš to što su tribine bile prazne i pomoglo da neko ko ima Stankovićevu radnu etiku (nisu ga za džabe zvali „Zmaj“ u Interu), izgradi odnos sa fudbalerima kakav ima danas.
Sto puta je ponovio da su oni „zlato“, jer je iz prve ruke znao koliko im nije lako tokom utakmica i sezona. Međutim, kad se našao u ulozi trenera, shvatio je da je stratezima još teže.
Zato je već na debiju u prolećnom delu sezone bio kao na trncima na stadionu Čukaričkog na Banovom Brdu.
Rani pogodak Veljka Nikolića ga je iznenadio, a golčina Njegoša Petrovića dala mu je neizmerno olakšanje jer je već imao prvu pobedu u džepu.
Nije ga zanimalo što se po kuloarima priča da mu je titula unapred stavljena u ruke. Deo pristalica Zvezde to je pričao zbog bodovne prednosti u odnosu na večitog rivala, a navijači Partizana zbog tvrdnji o neregularnom prvenstvu i krađama.
„Municiju“ za takve tvrdnje dobili su i zbog toga što je prvenstvo skraćeno usred sezone, pa su zbog koronavirusa odigrane još četiri utakmice, bez doigravanja.
To je bio drugi bitan razlog što je titula u startu bila osporavana, ne samo Stankoviću, već i Zvezdi. Kontroverze nisu ostale na tome, već ih je bilo i zbog ispadanja i širenja lige za ovu sezonu na 20 klubova.
Kad je Zvezda „petardirala“ Rad sa 5:0, fokus i nije bio toliko na tituli, koliko na stvarima pored terena.
„Nasledio sam ekipu sa bodovnom prednošću, ali ni u jednom trenutku nismo odustajali. Nismo se ni opuštali, već smo se ponašali kao da zaostajemo za rivalom, a ne da imamo prednost. Spustio bih loptu što se tiče slavlja, jer je naš cilj osvajanje duple krune. Treba nam odmor, treba nam koncentracija. Nije lako i grati po 90 minuta u ovom ritmu nakon dva i po meseca pauze“, rekao je Stanković posle prve titule koju su mnogi pripisali Milojeviću.
Bio je i toga svestan, pa su ga u četvrtak uveče ove nedelje, posle meča sa Vojvodinom ophrvale drugačije i daleko jače emocije.
Zbog svega pobrojanog je i pritisak pred ovu godinu bio veći. Stankoviću su pomogle turbulencije u Partizanu na početku sezone i tenzije kada je Savo Milošević šutnuo mikrofon, bacio flašicu i rekao da napušta crno-bele posle Vojvodine.
Tenzije su bile uvećane prethodnim dramatičnim porazom u finalu Kupa, što je olakšalo Stankoviću da, dok su se strasti slegle, po dolasku Aleksandra Stanojevića u Partizan – Deki i Zvezda već imaju prednost u novoj sezoni.
Crveno-beli su razočarali samo jednom, protiv Omonije. Pošteno je reći da je Evropa iz Gibraltara bila nedorasla, ali i da su protiv tvrde Tirane crveno-beli bili „tanki“.
Ali, to je takođe bilo deo Stankovićevog trenerskog sazrevanja, koje će svoj krešendo imati u pobedama u grupnoj fazi Lige Evrope i nokaut fazi protiv Milana.
Na domaćoj sceni se krenulo pobedama protiv Novog Pazara, Radničkog i Mačve sa po 3:0, a onda se bes zbog ispadanja iz kvalifikacija za Ligu šampiona sa 6:0 iskalio na Voždovcu i sa 4:0 na Čukaričkom.
Bilo je jasno da Zvezda, koju smo navikli da gledamo kompaktnu i opreznu, utegnutu koliko može u odbrani kod Milojevića, kreće da igra neki drugačiji fudbal.
Onaj koji se više sviđa navijačima, ali i rizičniji. Druga stvar koju je Stanković doneo, bilo je poverenje u mlade igrače.
Znao je da je i sam debitovao kao klinac davne 1995. i shvatio da će momci poput Gavrića, Nikolića, Erakovića morati da preleže „dečje bolesti“.
Bio je spreman da to i on kao trener podnese, što se videlo kroz podršku za Erakovića posle meča s Partizanom, iako je Strahinja kiksnuo pre gola crno-belih u jesenjem derbiju.
Taj autoritet je zadržao, energija mu je konstantno bila na visokom nivou i Zvezda je tako uspevala da se vrati i u situacijama kada je gubila.
Javor je jedna od retkih ekipa koja je otišla sa Marakane bez primljenog gola i Deki je tada hladnokrvno konstatovao da „mora da se rotira da igrači ne bi ‘popucali’, te da je samo falio gol da bi se meč otvorio“.
Kada treba – smiren, kad mora – gori pored terena. To je bio recept kojim je priveo polusezonu kraju kao jesenji šampion i zaokružio godinu na klupi prvaka Srbije.
Zvezda je igrala raznovrsno, pa ne čudi što na vrhu liste strelaca Superlige nema njenih igrača, ali ima više onih koji su davali po deset i više golova.
Tu su Katai sa 14, Ivanić sa 13, Ben i Pavkov sa po deset, Falčineli ima 9. Uglavnom, svako je nekako našao svoje „mesto pod suncem“ u Stankovićevoj rotaciji.
Malo ko je očekivao da će Zvezda sada, četiri kola pre kraja imati baš ovakav rezultat, da može da probije stotku po broju bodova i golova, te da će biti neporažena.
Sigurno je da će u ovim okolnostima biti mnogo onih koji će reći „pa da, zato što je prvenstvo namešteno“, ali opet, onda kao okvir može da se pogleda i Evropa.
Crveno-beli se tamo nisu obrukali, naprotiv. Stigli su do šesnaestine finala, a da su imali malo više sreće, možda bi i pobedili slavni Milan i otišli još dalje.
Ovako, ostaje im da probaju da osvoje još Kup Srbije, pa da Stanković uradi ono što nije mogao ni Vladan Milojević, ali ni brojni drugi treneri pre njega.
Ni Grof, ni Sa Pinto ili Slaviša Stojanović, Robert Prosinečki, Nenad Lalatović, Janevski, Gogić, Janković, Zeman, Kristić, Pižon. Neki nisu mogli ni do titule, a kamoli do duple krune.
Stanković je lani izgubio u polufinalu Kupa od Partizana, ove godine se opet sastaje u finalu sa istim protivnikom, a posle prve „samostalno“ osvojene titule, ima šansu da se dodatno zacementira u istoriji kluba koji voli.
Ego i sujeta ga na tom putu ne koče, a verovatno je usput od prošle godine pokupio još poneki trik kojim će se do kraja dokazati mnogima koji su sumnjali u njega.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar