Poslušao učiteljicu i nastavio da piše, ali fudbal je ljubav

Fudbal 25. apr. 202012:32 > 12:36
Podeli:
Foto: Starsport

Odličan fudbaler i sjajan pesnik koji ceni bogatstvo porodice, ukratko - Miloš Vulić. Izolaciju zbog pandemije koronavirusa provodi u Kruševcu i za Nova.rs priča o dve najveće ljubavi.

Fudbal i pisanje ruku pod ruku, sve je moguće kada je reč o 23-godišnjem vezisti Crvene zvezde. Miloš Vulić je spojio dve velike ljubavi, snove ostvaruje na terenu u crveno-belom dresu, a u slobodno vreme razvija kreativnu stranu pisanja poezije.

Upravo je potezima na terenu privukao pažnju srpskog šampiona, u čije redove je došao krajem 2018. godine, dok je pažnju dodatno skrenuo na sebe jer ima dodatna interesovanja ne baš karakteristična za današnje momke koji „teraju loptu“.

„Prvo, ne volim da se to toliko ističe, jer živimo u svetu kakvom živimo. Rekao sam to u jednoj klupskoj anketi, u okviru pitanja navijača, da bih bio pesnik kao odgovor na pitanje šta bih bio da nisam fudbaler. Ljudi su bili iznenađeni, u smislu otkud to, ali verujem da bi mi baš leglo“, počinje Vulić priču za Nova.rs.

PROČITAJTE JOŠ

Rođeni Kruševljanin otkriva i kako je stekao i počeo da razvija ljubav prema pesništvu.

„Sve je počelo još u Osnovnoj školi, imali smo pismeni zadatak iz srpskog jezika, ne sećam se tačno na koju temu… I ja sam napisao pesmu, dobio sam peticu, a učiteljica je bila oduševljena. Rekla mi je da obavezno moram da nastavim da pišem, poslušao sam je i do dan danas nisam prestao“, kaže Vulić i dodaje:

„Najveći utisak na mene, još iz tih školskih dana, ostavili su Jovan Dučić i Aleksa Šantić. Najviše sam čitao njihovu poeziju, oni su mi bili motiv i inspiracija da pišem za sebe. Sve što sam napisao sam ili čuvao za sebe, ili delio osobama kojima su posvećene u tim trenucima“.

Zvezdin fudbaler, za sada, ne želi da i javnost upozna sa svojim pisanjem, ali nam objašnjava kada najbolje stvara.

„Kad god imam vremena, napišem nešto. Najviše zavisi od slobodnog vremena i kako se osećam, jer posle treninga želim da se dobro odmorim, možda pogledam neki film ili seriju. Kada imam više vremena i kada sam odmoran, onda dođe i inspiracija, koju najviše nalazim u ljudima i mestima gde se nalazim. Na moru sam isto napisao nekoliko pesama, tako mi je ‘došlo’ u tom trenutku“.

„Porodica je najveće bogatstvo“

Miloš Vulić je imao i jednu pravu poruku za sve u ovim trenucima.

„Ljudi treba da cene i poštuju šta sve imaju, posebno najbliže i najmilije koje imaju uz sebe, jer neće možda imati prilike da toliko vremena provedu sa njima. To je moj slučaj kada sam u Beogradu, kada jednog dana budem u inostranstvu, to će biti još teža situacija. Treba da volimo i poštujemo jedni druge, zajedno smo jači, ne postoji veće bogatstvo od porodice i to sada posebno vidimo“, lepo je rekao Vulić.

Ipak, presudila je ljubav prema fudbalu koju ima još od malih nogu.

„Oduvek sam hteo da budem fudbaler, otkad znam za sebe, otac se bavio fudbalom i mislim da sam od njega nasledio tu ljubav. Počeo sam da se bavim fudbalm sa četiri-pet godina, što se kaže, čim sam prohodao. Škola mi je preko puta kuće u Kruševcu, i na tom terenu sam i prve fudbalske korake napravio. I tada, kada nisam znao ništa o svemu tome, najveći san bio mi je da postanem fudbaler“.

Snovi mu se ostvaruju redom, prvo ti dečački, a onda i oni koje je sanjao nešto kasnije…

„Za sad se sve ostvarilo i mnogo ranije nego što sam mogao da zamislim. Došao sam u Zvezdu na polovini prošle sezone i odmah osvojio titulu, a ostaje žal za Kupom. Zatim smo se plasirali u Ligu šampiona, debitovao sam u grupnoj fazi i onda u drugom meču, a prvom na Marakanu, postigao i gol (protiv Olimpijakosa 3:1) u Ligi šampiona. Za sada ne postoji san koji se nije ostvario do ovog trenutka, još samo u Kupu da podignemo trofej“.

Tijago Alkantara i Vulić u duelu; Foto: Srđan Stevanović/Starsport

Dok se ne vrati na teren, Vulić provodi vreme sa porodicom u rodnom Kruševcu i vredno trenira za nastavak sezone – kad god to bude bilo. Fudbal mu, naravno, nedostaje, ali je našao lepu „utehu“.

„Tokom sezone, nemamo toliko vremena da budemo sa porodicom i zato mi vreme sa najbližima i najmilijima baš prija. Mnogo su mi nedostajali. Za prethodnih godinu dana sam dolazio kod njih ili na dan-dva, ili na brzinu kada je reprezentativna pauza. A i tada uvek bude nešto u žurbi, dok se vidiš sa svim drugarima… Sada sam najbližima u kući i to je verovatno jedina pozitivna stvar u celoj ovoj situaciji. Prisetili smo se nekih ranijih, možda srećnijih vremena“.

Ipak, Zvezdin vezista revnosno ispunjava sve klupske obaveze, u prilično izmenjenim oklonostima.

„U stalnom smo kontaktu sa stručnim štabom, treneri nam svakodnevno šalju program da ostanemo u formi kolko je to moguće. I da nastavimo tamo gde smo stali kada za to dođe vreme. Ubacujemo malo i treninge sa loptom, da ne budu samo vežbe snage. Dođe mi drug da mi pomogne da odradimo neke vežbice, dupli pas… Mnogo mi nedostaje i lopta i pravi treninzi, akcije, sve ono što radimo na stadionu. Do tada više radimo na fizičkoj pripremi da ne ispadnemo iz forme koja nas je krasila u prolećnom delu“.

„Nije realno da se igra pred publikom“

Svestan je Vulić da će, kada se fudbal nastavi u Srbiji, tribine biti prazne iz zdravstvenih razloga.

„Nije realno da se igra pred publikom, jer je veliki rizik i mogućnost da se, daleko bilo, sve ovo vrati. Zato je normalno da budu utakmice bez navijača koji će nama sigurno najviše nedostajati. Dobro je poznato koliko nam znače i da nam daju uvek dodatnu snagu, i kod kuće, i na gostovanjima. Šta je, tu je, poštovaćemo sve kako bude određeno. Bitno je da se cela situacija završi, da svi budemo zdravi, a onda i da se vratimo na teren. Najviše bih voleo da se prvenstvo završi na terenu, da i tako pokažemo da zaslužujemmo titulu i pored velike bodovne prednosti koju imamo. Da pokažemo da smo najbolji“.

Trener Dejan Stanković poznat je i kao veliki motivator, a kao bivši igrač možda bolje može da razume svoje pulene u trenucima obaveznog karantina.

„Čujemo se stalno, pričamo i tokom treninga, mnogo je bitna ta komunikacija trener-igrač u ovim trenucima. Nije nam više lako da budemo zatvoreni u kući, baš se brine o svakom pojedinačno, kako se osećamo, kako nam je, želi bar na taj da bude sa nama koliko god je moguće. Ne postoji čovek koji može da nas razume bolje od njega. Stalno nas savetuje, ljudski pre svega, da ostanemo zdravi i da razmišljamo šta radimo, gde se krećemo kada moramo i da to što manje činimo. Usmerava nas na pravi put“.

Svestan je Vulić da je ceo svet, ne samo fudbalski, prvi put u ovakvoj situaciji kada naspram sebe imamo nevidljivog protivnika. Zato je vrlo strpljiv i svestan da je zdravlje ispred svega, uz želju da se lopta što pre opet zakotrlja.

„Voleli bismo što je pre moguće na teren, predviđa se da bi to moglo da se dogodi krajem maja ili početkom juna, ali to je sve i dalje nezvanično. Mislim da ni ne može toliko unapred da se odredi… Želimo da se fudbal što pre nastavi, ali je zaista najbitnije zdravlje i životi svih oko nas, ne treba ugrožavati nikoga. Nama sigurno da nedostaje fudbal, nikada nismo bili toliko odvojeni, čak ni na odmoru“.

Brojni sportisti najviše strahuju od povreda posle ovako duge pauze. Nova.rs se bavila i tom temom, pa je rečeno kako je najčešće potrebno priprema onoliko koliko je trajala pauza, ali i da bi za najmanje tri nedelje sportisti mogli da se vrate u iole optimalnu, takmičarsku formu.

„Mislim da nama ne bi trebalo mnogo… Stvarno nam treneri šalju odlične programe, nisu dosadni treninzi, traju najviše do sat vremena. Možda bi nam trebalo nekih 10-ak dana da kao ekipa uđemo u trenažni proces i rad sa loptom. Što se mene tiče, osećam se stvarno fizički dobro i brzo bi mogao da budem u formi“, zaključio je Vulić.

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar