Fudbalere u Srbiji ne zanima škola, neće čak ni stipendiju

Fudbal 02. nov. 202018:53 > 18:59
Podeli:

Da li školovanje i profesionalni sport mogu da idu zajedno? Odgovor je potvrdan i postoje primeri da je čak i nužno da te dve stvari idu uporednim tokom, ali... Pitanje je da li se to uopšte želi?

Ako se kao osnovna premisa za davanje odgovora na to pitanje uzme podatak koji je izneo Sindikat profesionalnih fudbalera – rezultat je negativan. I zabrinjavajući.

PROČITAJTE JOŠ

Predsednik Sindikata Mirko Poledica je za Nova.rs rekao da ove sezone nijedan igrač nije izrazio nameru da dobije stipendiju za fakultetsko školovanje, što je opcija koja postoji činom učlanjenja igrača u tu organizaciju.

Proces je jednostavan, fudbaler upiše fakultet, prijavi se Sindikatu za stipendiju i uglavnom dobije pozitivan odgovor. Problem je što prijava jednostavno nema?!

Protekle godine Sindikat je ubeležio jedan jedini primer igrača koji se javio za stipendiju. Radi se o Milošu Kruniću, tadašnjem golmanu Zemuna, a sadašnjem članu Voždovca.

A ove godine – nula!

„Mi želimo da motivišemo igrače, da probudimo to kod njih, ali je teško doći. Moram reći da su i nezainteresovani, to je nešto što dolazi iz kuće… Zvao nas je, recimo, jedan igrač Spartaka da se prijavi za stipendiju, ali nije mogao da prođe proceduru jer se nije upisao na fakultet. Procedura je takva, igrač mora da bude upisan i da na osnovu indeksa konkuriše“, kaže Poledica.

Dodeljena je prva stipendija SPF NEZAVISNOST u okviru projekta „Budi spreman“, stipendiju je dobio Miloš Krunić, golman…

Posted by Sindikat Profesionalnih Fudbalera Nezavisnost on Понедељак, 09. децембар 2019.

Ono što predsednika Sindikata najviše brine je otpor klubova.

„To je neprirodno, oni bi trebalo da budu i edukativne ustanove, ali smo se mi nažalost kod rad suočili sa mnogo problema. Kad hoćemo da prezentujemo igračima da hoćemo da im damo stipendije, da ih motivišemo, klubovi neće da nam dozvole razgovor. Imali smo primere gde klubovi prete igračima, umesto da podrže… Znamo za primere da roditelji prodaju imovinu da bi školovali decu, mi nudimo stipendije, a tamo gde treba igrači da budu podstaknuti na to, oni budu saplitani, s mišlju da će to da im oduzme vreme, da neće igrati ili trenirati. To je neka vrsta egoizma klubova. U ugovoru svaki igrač ima član u kom se navede da je klub dužan da ga podrži ako se školuje, ali to nije tako. Zato nam je fudbal na lošem glasu, fudbaleri su tu samo da se prodaju, kao roba“, kaže Poledica za Nova.rs.

Da može drugačije, svedoči i primer iz najbližeg regiona.

„Hrvatska je prošle godine imala 17 studenata igrača, takođe stipendiranih kroz Sindikat i to je program kome FIFpro daje mnogo pažnje. Recimo, u državama članicama Evropske unije studiranje je besplatno, mi to ne možemo, ali se trudimo kroz stipendije. Recimo da je Hrvatska u proteklih nekoliko godina imala četrdesetak slučajeva. Ovde kod nas, sve kontra… Ne mogu da grešim dušu, ima i dobrih primera kao što su Čukarički i Voždovac, ali da ne pričam koliko neprijatnosti sam doživeo kada se u nekom klubu pojavim s namerom da prezentujem program. Sećam se kada sam otišao u Užice, bukvalno je bilo na ivici incidenta. Mi pokušavamo da nađemo načina, sramota je što u 21. veku, kada neko nešto dobro hoće da uradi, da to bude sprečeno. Ima likova koji igrače tretiraju na najnehumanije načine. To je najveće dno dna. Ima takvih stvari i u drugim zemljama, ali ne želim Srbiju, evropsku zemlju, da poredim sa nekim azijskim. Mi kada pomažemo igraču, pomažemo celom društvu, njegovoj okolini, porodici“.

Famozni 21. vek dovodi i do vraćanja u neka vremena kada se više pažnje usmeravalo ka školovanju sportista, naročito fudbalera.

Mirko Poledica; Foto: Srdjan Stevanovic/Starsportphoto©

„Da bi mogao da treniraš morao si da budeš najmanje vrlo dobar. Treneri su išli u škole, interesovali se za ocene… Ja sam na svom primeru osetio šta znači školovati se, dok sam bio u Vojvodini dolazili su profesori sa Fakulteta za sport da govore o značaju školovanja“, kaže naš sagovornik.

I daje još jednu sekvencu iz ličnog primera.

„Kada sam imao 26 godina otišao sam u Legiju iz Varšave i vlasnik kluba me je odmah pitao kojim fakultet sam završio, šta sam studirao… Ja sam u tom trenutku imao samo srednju školu i on me je pitao kako mislim da igram za Legiju ako nemam fakultet, rekao mi je da moram da budem obrazovan… Klub mi je pomogao, upisao sam i završio fakultet, a to ne bih uspeo da me klub nije motivisao. Postojala je osoba u klubu koja se bavila isključivo time, brigom o školovanju igrača mlađih kategorija i mlađih seniora“.

Priča se vratila na surovu stvarnost u kojoj živimo.

„Sada su počeli decu da ispisuju iz srednjih škola… Tu smo na dnu i zabrinjavajuće je jer se to oseća i u neposrednoj komunikaciji sa igračima. Pokušavamo da im objasnimo da fudbal nije bajka, postoje istraživanja koja kažu da realan novac zaradi 1,7 odsto fudbalera, želimo time malo da ih prodrmamo, ali je teško doći. I onda, po završetku karijere ostaju prepušteni sami sebi… Ima igrača sa po 300, 400 superligaških utakmica koji nemaju šta da jedu?! Jednog od igrača sam sreo slučajno, radi kao konobar, ali je bar dobro da radi nešto…“, zaključio je Poledica za Nova.rs.

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar