0
Neobična priča o iskupkjenju jednog od aktera finala Lige šampiona.
Evropa će dobiti novog šampiona nakon što Mančester siti i Inter u subotu od 21 sat završe svoj okršaj u Istanbulu i tako i zvanično sa trona skinu Real Madrid. Gotovo da u fudblaksom svetu ne postoji dilema da će to biti mašinerija Pepa Gvardiole i malo ko ekipi iz Milana ostavlja realne šanse.
Jedan od glavnih razloga krije se u činjenici da Siti u svojim redovima ima najveću gol mašineriju koju je fudbalski svet video u vidu Erika Holana koji je u svim mečevima ove sezone postigao 52 gola.
PROČITAJTE JOŠ
Kada vide da je Norvežanin preko puta njih, odbrambenim igračima drhte noge i mole se bogu da nema svoje veče kako bi se nekako odbranili od negovih napada.
Međutim, u meču karijere ispred Norvežanina će stajati čovek koji neće imati ni trunku straha i koji se neće bojati da mu uđe u kost u svakom duelu.
Jer, nakon svega što je u životu preživeo, Frančesko Aćerbi nema razloga da se boji Holana niti bilo koga drugog.
A njegova priča je možda najbolje svedočanstvo o usponu i padu i ponovnom iskupljenju i kako ponekad tragedije koje vam se dogode u životu mogu da budu inicijalna kapisla za promenu i uspeh koji podseća na filmske priče.
Rođen u okolini Milana, Aćerbi je u životu prošao mnogo strašnije stvari nego što je susret sa ubitačnim napadačem Erlingom Holanom. Dovoljno je samo reći da ćemu za mesec dana biti deseta godišnjica od kako je dijagnostifikovan rak testisa.
Tri nedelje nakon operacije uklanjanja tumora, Aćerbi se vratio na teren. Sve se dogodilo tako brzo da nije imao vremena da obradi to iskustvo. Međutim, kada je antidoping test u decembru bio pozitivan, hormoni koje je proizvelo njegovo telo značili su povratak raka. Italijanski olimpijski komitet ga je u prvom trenutku suspendovao na dve godine, dok rezultati krvi nisu stigli i potvrdili da je u pitanju kancer.
„Možda zvuči grozno, ali taj rak me je zapravo sasao“, rekao je jednom prilikom Aćerbi.
A sve što je tome prethodilo imalo je ogroman uticaj na njegovu karijeru. U omladinskoj konkurenciji Aćerbija je gurao njegov otac koji je prema priznanju samog igrača više želeo uspeh od njega.
„Mnogo mu je bilo stalo, možda i previše. Zbog toga sam počeo da preispitujem svoju želju da igram fudbal“.
Ipak, otac mu je premminuo kada je postao profesionalac što je bio veliki udarac za njega.
„Kada je tata umro, nisam imao za koga da igram jer u stvari nisam igrao za sebe“.
Prirodne sposobnosti su ga odvele tako daleko, dalje od većine igrača. Aćerbi je kasnio u Seriju A. Imao je 24 godine kada je ušao u tim Kjeva u sezoni 2011-12. U roku od nekoliko meseci nakon što je postao centar njihove odbrane, tadašnji šampion Milan ga je identifikovao kao budućnost svoje zadnje linije.
Za Aćerbija je to bilo ostvarenje sna. Odrastao je navijajući za Milan, klub čija je legenda delimično zasnovana na dugoj liniji defanzivaca svetske klase. Bio je to ultimativna scena za nadolazećeg štopera i očekivalo se da će Aćerbi odmah dati doprinos, baš kao što je uradio Tijago Silva kada se Paolo Maldini povukao tri godine ranije. Pridružio im se istog leta kada je 36-godišnji Alesandro Nesta otišao u MLS, a Aćerbiju je uručio dres sa brojem 13, koji je Nesti pripadao skoro deceniju.
Aćerbi je u tom trenutku bio u samodestruktioj fazi i nije mu mnogo značilo što je zauzeo mesto jednoj takvoj ikoni.
Milan je bio svestan kada ga je potpisao, da Aćerbi nije najbolji profesionalac. Našli su mu kuću u blizini poligona u Galarateu, skoro sat vremena vožnje od grada, kako bi pokušali da ga udalje od milanskog noćnog života. Ali nije uspelo.
„Nedostajalo mi je motivacije. Nisam više znao šta da radim. I pio sam.”
Aćerbi bi kasno dolazio iz noćnih izlazak, jedva spavao i išao na treninge pripit. Njegov talenat je i dalje bio dovoljan da prođe kroz sve to, ali nije ličio na sledećeg Nestu.
„Nisam imao poštovanja prema sebi, prema svom poslu ili prema ljudima koji su me plaćali“, priznao je Aćerbi.
Prodat je Đenoi na polovini prve sezone u jednom od onih staromodnih ugovora o suvlasništvu u kojima je Milan držao 50 odsto njegovih prava. Ali Aćerbi se nikada nije vratio čak ni kada su zadržali udeo, a sledećeg leta novopromovisani Sasuolo je otkupio onaj deo koji je pripadao Đenoi. On je uprskao i rekao saigračima da mu je palo na pamet da potpuno napusti fudbal.
Zatim je došlo Aćerbijevo buđenje.
„Bez bolesti, verovatno bih igrao drugoligaški fudbal sa 29 godina i ne ga igrao ovoliko dugo“, tvrdi on.
Pa ipak, evo Aćerbija, koji se priprema za finale Lige šampiona.
Nijesve odjednom došlo na svoje mesto. Pošto je Aćerbi bio podvrgnut hemoterapiji, nije odmah postao druga osoba. Bilo je trenutaka kada se pitao zašto ga rak ne menja. Počeo je da posećuje terapeuta i počeo da bolje razume sebe i ljude oko sebe. To mu je omogućilo da prepozna i suoči se sa autodestrukcijom. Dobro je smislio i sve ostalo je proizašlo iz toga.
Svrha koju je izgubio kada mu je otac umro ponovo se pojavila, bez ikakvih grandioznih ambicija, ali u želji da se usavršava svakim danom. Nije imao velike snove da ostvari, samo jasan skup ciljeva.
Kada se Aćerbi vratio u akciju u jesen 2014. godine, počeo je sa zakašnjenjem da ostvaruje svoj uticaj u Seriji A. Kao da je želeo da nadoknadi izgubljeno vreme. Postao je pouzdan na način na koji nikada ranije nije bio.
Aćerbi je nastavio i završio 149 uzastopnih utakmica u svim takmičenjima, podvig izdržljivosti koji je obuhvatao prelazak iz Sasuola u Lacio bez preskakanja meča. Konačno je propustio meč ne zbog povrede, već zbog suspenzije kada je drugi žuti karton u porazu od Napolija u januaru 2019. okončao njegove šanse da nadmaši rekord Havijera Zanetija koji je iznosio 167 mečeva.
Aćerbi je u Laciju prvi put počeo da radi sa sadašnjim trenerom Intera Simoneom Inzagijem. Zajedno su osvojili nekoliko trofeja, kvalifikovali rimski klub za Ligu šampiona prvi put posle 13 godina, a zatim uspeli da se iprođu grupnu fazu takmičenja u prvom pokušaju za dve decenije.
Aćerbijevu formu i konzistentnost nagradio je selektor Italije Roberto Mancčini, koji se snažno oslanjao na njega kada je Đorđo Kjelini bio odsutan više od godinu dana nakon operacije kolena. Većina Aćerbijevih utakmica — 27 od 29 — došla je u tom periodu, pošto se etablirao kao najbolji štoper van Juventusovog naslednog para Kjelinija i Leonarda Bonućija.
Činilo se da je spreman da završi karijeru u Laciju, ali Inzagijev odlazak u Inter, promena sistema pod naslednikom Mauricija Sarija i veliki sukob sa ultrasima kluba ubrzali su povratak na San Siro.
On je u ekipi zamenio Stefana de Fraja koga je pre tog azamenio i u Laciju.
„Pre raka, gubio sam sve što sam morao da izgubim“, rekao je Aćerbi. „Onda sam dobio drugu priliku i pokušavam da je iskoristim na najbolji način.“ I misli na teren i van njega.
Aćerbi radi u dobrotvorne svrhe za italijansku fondaciju za istraživanje raka. Posle tog crvenog kartona protiv Napolija sam sebe kaznio i prihod poklonio fondaciji.
BONUS VIDEO Atmosfera u Istanbulu pred finale fudbalske Lige šampiona
