Žao mi je. Žao mi je što nisam rođen koju godinu ranije da vidim to čudo nad čudima u ovdašnjem fudbalu.
Vojvodina prvak Jugoslavije! ‘eeej! A šta imamo danas? Jedno saopštenje, drugo, prepucavanje, udarci ispod pojasa. Pa dobro, ljudi, na šta sve ovo liči…
PROČITAJTE JOŠ:
Niste ni stigli da se vratite s letnjeg odmora, a sezona rata saopštenjima u Superligi već se zahuktava.
Uprave Zvezde i Partizana se međusobno svađaju preko novina, žale se na sudije, prevare, nameštanja, plaćanja ispod žita, ma sve što možete da zamislite.
Stvaraju atmosferu da je bogohuljenje kad se neko drugi nađe na prvom mestu tabele domaćeg šampionata. Zato na prvom mestu skoro da 30 i kusur godina nije bilo nikog ko se nije zvao Zvezda i Partizan.
Obilić je jednom osvojio titulu prvaka devedesetih, ali se naširoko raspredalo u kojim okolnostima i kakvim uslovima.
U vreme dok je postojala stara Jugoslavija, pre rata, poslednji šampion mimo Zvezde i Partizana, bila je Vojvodina.
E za taj tim Vojvodine je igrao Siniša Mihajlović. Tek što je napunio 20 godina već je postao prvak, u klubu koji je to čekao 23 godine i nije dočekao nikad posle toga do Mihine smrti.
„Svaka utakmica je tad bila važna, bilo da se tučeš sa Zvezdom, ili Partizanom. A najvažnija je bila sa Zvezdom ovde u Novom Sadu. Kad smo to dobili 3:1, tu je bilo završeno prvenstvo. Imali smo još nekoliko utakmica do kraja, ali tu više nije bilo problema. Napravili smo razliku, poslednju izgubili od Partizana, digli smo ruke i igrači su tad već slavili“, priča Milorad Kosanović, tadašnji direktor Vojvodine za Nova.rs.
Ironija ili ne, Miha je najbitniju utakmicu u šampionskoj sezoni Voše, odigrao protiv ekipe u kojoj će dostići svoje najveće fudbalske visine – protiv Zvezde.
Kosanović nam redom nabraja sve igrače koje je tog leta doveo i sklopio šampionski sastav i živo se seća kako je to sve izgledalo.
„Pustio sam mnoge igrače da odu, jer sam shvatio da nešto nije bilo u redu. Tek kad sam sve to završio, doveo sam Ljupka iz druge lige“, kaže Kosanović.
Petrovića je angažovao kao mladog trenera, samo godinu, dve nakon što je ovaj diplomirao na DIF-u u Novom Sadu.
„Ja njega znam odmalena, bio sam u Borovu, on je u Osijeku, kao momci. I onda sam ga jednom video u Novom Sadu, pitao ga: ‘Šta si došao’, kaže: ‘Evo danas sam imao diplomski’. U reko’ super. I posle godinu, godinu i po ga dovedem za trenera Vojvodine. Sve se to namestilo“, kaže nam Kosan kroz smeh.
Već smo pisali kako je počela Sinišina karijera u Voši, utakmicom protiv Sarajeva u prvenstvu, kada je legendarni defanzivac promašio penal posle 0:0 u regularnih 90 minuta.
Ta utakmica bila je najava za ono što će se desiti mesecima kasnije, a što niko u Novom Sadu nije mogao ni da sanja. Pa čak ni trener Ljupko Petrović.
„Vojvodina je za mene veliki izazov i učiniću sve da napravim stabilan prvoligaški tim koji će osigurati sredinu tabele“, pričao je tada trener.
Jer, setite se, Vojvodina je koju sezonu ranije bila drugoligaš. Tamo je ispala u sezoni 1985/1986, a ispostaviće se da će noć biti najtamnija pred zoru.
Miha je ka njoj razgrtao mrak jer je bio vihoran, prodoran, beskompromisan, a neke od golova je dao kao da je duh Lionela Mesija lično ušao u njega.
Prošeta nekoliko igrača, šutne i pogodi. Tek malo kasnije će steći reputaciju opakog izvođača slobodnih udaraca.
Na starim snimcima iz tog vremena možete po njegovim potezima da vidite da je sivilo prosečnosti ostalo iza one ekipe Vojvodine kojoj je cilj bio da se stabilizuje u najvišem rangu takmičenja.
Ivica Brzić je napustio klub i mesto trenera tvrdeći da je „tim islužen“, a odlazak petorice važnih igrača mnoge je uznemirio.
Miloš Šestić, Čedo Maras i Svetozar Bajo Šapurić bili su takođe spremni da odu, ni ne sluteći da će se ostanak uz tu generaciju „debelo isplatiti“.
Isluženi fudbaleri nisu vodili nikuda, moralo je malo i da se kocka, a u kocki znamo da mora da bude i sreće.
Miha je bio „kocka“ koja se isplatila. Znao je to i Ljupko jer je pričao i da „ima nekoliko mlađih igrača u pogonu u koje veruje“.
Ništa kurtoaznost, samo žestok rad, kaže. Čupavi tinejdžer je u tu ekipu doveden iz anonimnog Borova, a znamo koliko dominantnost u malim klubovima može da zavara. Jedan klinac može da „šuri“ među vršnjacima u nekom prigradskom naselju, i kad ga prebacite u veći klub odmah dođu do izražaja sve falinke.
Kod Mihajlovića se to nije desilo. Štaviše, postoje zapisi da su tadašnje novine pisale da se ono što Miha radi i o čemu razmišlja na terenu, nije nešto što se „roji u glavama običnih igrača“.
Zajedno sa Slavišom Jokanovićem, „dugajlijom“ dovedenim iz Novog Sada, Marasom i Šapurićem, te Goranom Kartalijom pristiglim iz trećeligaša Vrbasa, uz Ljubu Vorkapića, Dragana Punišića i Zorana Mijucića, činio je okosnicu šampionskog tima predvođenog Milošem Šestićem, u kom je bio i Miroslav Tanjga.
„To je bilo strašno. Klinci i Šele (Šestić prim. aut)! I Šapura u sredini. Šapurić u sredini, Šestić gde hoće, a ovi klinci svako na svojoj poziciji“, šali se Kosanović.
Posle pobede nad Sarajevom na penale, Miha je prvi zvanični gol dao Hajduku iz Splita u drugom kolu prvenstva, dok je Vojvodina slavila sa 2:0.
Kosanović je kasnije pričao i da veruje da su Splićani tada potcenili Vojvodinu: „Biranim rečima su pričali samo o Milošu Šestiću, ponešto su još znali o Siniši Mihajloviću“.
Siniša je tada imao samo 19 godina, ali je bio omladinski reprezentativac.
„Šutirao sam sa dvadesetak metara. Ne znam da li bi lopta završila u mreži da nije zakačila Jerkana, prevarila golmana Hajduka Praliju i završila iza njegovih leđa“, opisivao je kasnije Miha, najbolji igrač već na prvom većem derbiju domaćeg prvenstva.
Nanizao je tada četiri igrača i onda savladao golmana uz dozu sreće koja je pratila Vojvodinu te sezone kad god bi igrala penale.
A to se desilo i u trećem kolu protiv Dinama u Zagrebu, kada je novosadski klub slavio jedanaestercima i odneo bod.
Miha je u četvrtom kolu sa Napretkom pokazao ko je i šta je. Na 0:0, u meču gde je njegov tim igrom razbijen u prvom poluvremenu, tinejdžer iz Borova je tražio da šutira penal u 57. minutu.
„Tražio sam da ja šutiram, bio sam uveren da ne mogu promašiti. Međutim, ubrzo sam se pokajao. Napretkov gol odjedanput mi se činio mali kao kutija šibica, a golman Jovanović veliki kao soliter. Znao sam, ako ne budem pucao i jako i precizno – nema ništa od vođstva. Zato sam zapeo svom snagom, lopta se zakoprcala u ‘maloj mreži’. Čini mi se da taj penal ne bi odbranila ni dva golmana“, pričao je posle Siniša.
U sezoni od 34 kola, Sarajevo, Hajduk, Dinamo i Napredak su bili samo odličan zamajac za ono što će uslediti. Šteta je što generacije ljudi mlađih od 40, 45 godina to ne pamte, jer danas te neizvesnosti nema, knjiga spala na dva slova.
Danas kada jedna ekipa završi utakmicu porazom od Zvezde i Partizana u Superligi, treneri kažu otprilike: „Ok, mi ćemo svoje bodove tražiti sa nama ravnim protivnicima“.
A tada, Ljupko Petrović besan kao ris uleće u svlačionicu, zbog poraza u Podgorici od Budućnosti i nasrće na Mihu ni krivog ni dužnog, jer je mislio da je on napravio grešku za gol i poraz 0:1 u 23. kolu.
Možete samo da zamislite kako je izgledao, kada i jedan Mihajlović, poznat po tome da ni zbog koga ne ustukne, mora da se pravda i viče: „Nisam ja“.
Nije to jedini put kad je morao da se pravda. Utakmica koja je po Kosanovom mišljenju bila najbitnija, ona sa Zvezdom, igrala se u 26. kolu, 19. aprila 1989.
Vojvodina je tada zaigrala čvrsto, pisalo se i jako grubo, a Mihajlović je posle prodora snažno šutirao na gol rivala.
Branko Davidović je uspeo da odbrani, ali tek toliko da odbije loptu do Bude Vujačića koji ju je ubacio u mrežu za vođstvo Vojvodine.
Tada se igrao 75. minut, a Novosađani su za pet minuta i sa još dva gola Dušana Mijića, slomili Zvezdu sa 3:1, pošto je utešni gol za Beograđane dao Miloš Bursać. Miha je, osim što je doprineo golu, tada kritikovan zbog jednog starta na Draganu Stojkoviću Piksiju.
„Ja sam bio posebno apostrofiran zbog starta nad Piksijem Stojkovićem početkom utakmice. Tačno je nisam ga tom prilikom štedeo, ali nisam imao nameru da ga povredim. Piksiju je od tog mog starta zauvek ostao ožiljak na nozi i dugo zbog toga nismo govorili. Sećam se, pomirili smo se u avionu, na povratku kući posle jedne pobede reprezentacije Jugoslavije. Piksi je naručio dva viskija i predložio da zaboravimo ono što je bilo“, pričao je Mihajlović.
Šta god se pisalo i pre i posle toga, Zvezda nije uspela da se vrati u trku, na kraju je ostala tri boda, iako su Rijeka, Železničar, niški Radnički i Partizan do kraja savladali „staru damu“.
Ostaće zapisano da je Zvezda tada imala poraz manje uz isti broj pobeda, ali je slabije šutirala penale od Vojvodine, koja je bila gotovo besprekorna i tu upisala pet od šest bodova. Ostaće zapisano i da je Miha u nekoliko navrata promašivao te penale, pa ga to nije pokolebalo da kasnije u Zvezdi nastavi svoj uspon i put kojim idu samo istinske legende fudbala.
Sutra na Novoj čitajte nastavak priče o legendi i Miha per sempre (3).
BONUS VIDEO Petrović: Sinišini uspesi će se pamtiti dugo
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare