Stvarno je teško početi seriju tekstova o jednom od junaka mog detinjstva. Toliko teško da i posle godina iskustva u novinarstvu, imam utisak da su reči koje naviru sa monitora, nedorasle onome što je taj čovek radio na fudbalskom terenu.
Zamislite vreme bez interneta, gde su treneri virili u novine umesto u statističke kolone i merenja koliko je ko pretrčao i koliko je milimetara juče bio u ofsajdu kada je loptu ispalio sa 78 kilometara na čas prema golu protivnika.
Zamislite i vreme gde neko nije matematički proračunao da je bilo potrebno da ta lopta ide 82 kilometra na sat da je golman ne bi zaustavio.
PROČITAJTE JOŠ:
Neki univerzum gde dres ne mora da bude težak tek nekoliko desetina grama, gde kopačke nisu skoro kao da ne nosite ništa na nogama i gde su radio aparati pravo blago kad hoćete da slušate fudbalske utakmice.
Da ih slušate, da. Ne da ih gledate preko internet strima ili televizije, na šta smo već uveliko navučeni.
Vreme kada nije bilo ni Jutjuba, pa ste morali da se zakucate ispred televizora u pravo vreme da ne biste propustili pogodak u stativu, prečku ili penal, gol, jer reprize ne znate hoće li biti.
U takvom vremenu su isečci novina ostajali čuvani kao biljke u herbarijumu, a jedan kudravi tinejdžer je bio već poznat među trenerima u staroj Jugoslaviji, zemlji mnogo većoj od one u kojoj nam deca odrastaju danas.
Evo, popis kaže da nas je u Srbiji pola miliona manje nego pre deset godina. Pola miliona, i od petka još jedan velikan manje.
Zvali su ga i „Barbika“ i „Miha“, neki kasnije i „Mister“, a porodica mu je dala ime Siniša. Prezime mu je Mihajlović.
Sudbinski ili ne, celog života je prkosio nekim ustaljenim obrascima i šansama. Današnje generacije ne mogu ni da zamisle da neko ko se ne zove Crvena zvezda ili Partizan bude prvak Srbije.
Mihajlović je to uspeo sa Vojvodinom, a onda je u Evropu otišao kao već krunisani klupski šampion Evrope i sveta.
U vreme kad je pojačao Romu, već je imao najveće klupske trofeje iza sebe, sa navršene 23 godine.
Kod legendarnog „broja 11“ zato nije bilo teško izdvojiti 11 najvećih utakmica u karijeri. Sve je počelo od Borova, ali je Vojvodina ipak bila „prva ljubav“.
„Ovaj hrabri i srčani čovek stvorio je jaku emotivnu vezu i sa Novim Sadom i sa Vojvodinom, toliko jaku i toliko trajnu da je prkosila logici“, rekao je pre neki dan Petar Đurđev, predsednik Upravnog odbora Vojvodine.
Pre 34 godine, reči su bile nešto drugačije. Miha je i tada prkosio logici, kada je sa 19 godina došao u Novi Sad.
Jedan od mečeva koji je pokrenuo dugu i bogatu karijeru svakako je bio onaj prvi zvanični u dresu Vojvodine. Desio se protiv Sarajeva sedmog avgusta 1988. godine.
Malo je poznato da je Miha i pre tog meča postigao već prvi gol za Vošu, a o tome nam je pričao Cvijan Savković iz novosadskog kluba. Još tokom priprema, Mihajlović je bio deo ekipe u debiju sa Karlsrueom 26. juna, a onda i strelac prvog gola protiv GAK-a devetog jula. To je bio i prvi gol o kom se malo zna.
Ponovio je podvig i protiv Sigme u Bratislavi, pa je tek posle toga usledilo „ono pravo“, što je krenulo iz Sarajeva.
Milorad Kosanović je ranije pričao da je to bilo drugačije vreme kada je mnogo igrača htelo da dođe u Vojvodinu.
„Novi Sad – Borovo je 80 kilometara, ja sednem u auto i odem da pogledam. Tri puta sam išao. Slao sam tri trenera iz škole, dvojica su rekla ‘mi takvih imamo’, a poslednji je rekao ‘šefe, on može odmah u prvi tim’. Onda ja odem kod njega kući, kod oca i majke, popričamo, njega je jurila Rijeka, Dinamo ga nije hteo, onda su mu zabranili da igra za reprezentaciju. I ja se sa njima dogovorim za čas. Siniša je koštao 5.000 godišnje, ništa“, rekao je Kosanović za Telegraf.
Dinamo Mihajlovića nije želeo i to je 1988. već bilo poznato. „Modri“ su ga vodili na turnir u inostranstvo, preporučili su ga tada mladi Zvonimir Boban i Robert Prosinečki, zapao je za oko i nekolicini trenera, ali ne i Miroslavu „Ćiri“ Blaževiću, pa je Miha spletom okolnosti kasnije otišao put Srbije.
Vojvodina je prethodno rasprodala tim i formirala novi, pa se u Sarajevo putovalo s epitetom slabijeg. Niko nije ni slutio da će ti momci postati prvaci države posle 23 godine.
Maras, Mijić, Vujačić, Milovac, Kartalija, Marković, Mihajlović, Šapurić, Joksimović, Šestić i Mijucić su tada igrali za novosadsku „staru damu“.
Ljupko Petrović je bio na njenoj klupi i kada je došao na „Koševo“ tražio je od svojih igrača, pa i od Mihe, disciplinu i borbenost.
Sudbina je htela da ona bude rešena penalima posle 0:0 u regularnih 90 minuta. Htela je i da Mihajlović u dresu sa brojem sedam promaši svoj penal.
Znamo da se levonogi bombarder u kopačkama ni kasnije nije libio da šutira kaznene udarce i da ih je izvodio takvom silinom da golman poželi da pobegne sa svog gola.
„Odigrali smo pametno i, čini mi se, bili bliži drugom bodu od Sarajeva. Mnogo nam je u psihološkom smislu značilo to što smo se sa prvog gostovanja vratili neporaženi“, rekao je Petrović posle te utakmice.
Taktika kontri umalo je prošla kod šansi Šapurića na početku i Mijucića pred kraj utakmice, ali je i Čedo Maras odbranio dve dobre šanse Sarajeva.
„U poluvremenu utakmice Svetozar Vujović legenda sarajevskog fudbala, prišao mi je i iskreno priznao: ‘Bolji ste. Imate strašan tim. Ko ti je onaj mali Mihajlović’. Budući da sam najvećim delom uradio selekciju igrača, moram da priznam da su mi prijali komplimenti takvog poznavaoca fudbala kakav je bio Svetozar Vujović“, pričao je kasnije Kosanović.
Vujović je sedamdesetih godina bio trener, kasnije direktor i predsednik Sarajeva.
Mihajlović je već na drugoj svojoj utakmici u dresu Vojvodine dao gol Hajduku iz Splita, posle lepog prodora i uz malo sreće i odbitak, trasirao put prvoj pobedi svom timu u sezoni koja će se na kraju ispostaviti kao šampionska.
A on će nesvesno tu u Sarajevu početi da krči sebi put ka večnosti, zbog čega će godinama kasnije mnogi klinci da viču „Mihajlović“, kad god se zalete da iz sve snage zalepe „punom“ po lopti.
Sutra čitajte na Novoj: Miha per sempre (2)
BONUS VIDEO: Fudbalski svet ispratio Sinišu Mihajlovića među legende
