0
Nekada simbol fudbalske moći, institucija koja je bila strah rivalima širom Evrope, danas više liči na neku lošu karikaturu. To vam je Mančester junajted.
Klub koji je pod vođstvom sera Aleksa Fergusona ispisivao zlatne stranice Premijer lige, ali i fudbala uopšte, sada iz godine u godinu ruši sopstvene rekorde – ali u negativnom smislu. Ako je neko pre deset godina mislio da je Junajted dotakao dno nakon odlaska Fergusona, sada sa sigurnošću može reći da je to dno probijeno i to mnogo puta.
Veliki pad počeo je te 2013. godine, kada je Ferguson, nakon više od dve decenije na klupi i 38 osvojenih trofeja, odlučio da ode u penziju. Njegova poslednja titula bila je kruna jedne ere, ali i početak raspada sistema koji je decenijama savršeno funkcionisao. Menadžerske stolice počele su da se okreću kao na ringišpilu: Dejvid Mojes, Luj van Gal, Žoze Murinjo, Ole Gunar Solskjer, Ralf Rangnik, Erik ten Hag, pa sada Ruben Amorim (uz nekoliko privremenih opcija).
Svaki od njih došao je s vizijom, ali je ubrzo napustio „Old Traford“ sa narušenim ugledom i bez konkretnih rezultata. Izuzev Amorima, u njega se još uvek polažu nade.
PROČITAJTE JOŠ:
Za klub koji važi za jednog od najbogatijih na svetu, Junajted je u poslednjih deset godina delovao kao primer lošeg upravljanja. Na stotine miliona funti potrošeno je na igrače koji nikada nisu opravdali očekivanja: Pol Pogba, Doni van de Bek, Džejdon Sančo, Antoni, Aleksis Sančez… Lista je stvarno preduga.
Umesto da se gradi tim prema jasnoj fudbalskoj filozofiji, delovalo je kao da uprava kluba često kupuje igrače po popularnosti, a ne po potrebi. Izgubio se onaj pravi duh „crvenih đavola“, ratnički i pobednički mentalitet, koji su imale prethodne generacije i do dan-danas nije napravljen šampionski tim, već smo samo s vremena na vreme viđali obrise nekog starog Junajteda.
Jedna od najporaznijih činjenica jeste da Mančester junajted danas više ne zna ko je. Klub koji je bio poznat po napadačkom fudbalu, razvoju mladih igrača i borbi za trofeje, kako u Engleskoj, tako i u Evropi, sada izgleda umorno, bezvoljno, izgubljeno… Stadion koji je nekada bio tvrđava, sada je mesto gde rivali rado dolaze po bodove. „Teatar snova“ postao je scena noćnih mora za navijače Junajteda, koji i dalje polažu nade da će Amorim ovog leta napraviti remont i da će od sledeće sezone krenuti neka nova, svetlija era.
PROČITAJTE JOŠ:
Čak ni osvajanje titule u Ligi Evrope pod Murinjom nije uspelo da promeni narativ. Slično je bilo i trofejem Liga kupa 2023. godine pod Ten Hagom. Kratkotrajan tračak nade ugušen je lošim rezultatima, unutrašnjim tenzijama, povredama, ali i neprestanim skandalima, često van terena. Neki od njih uključuju sukobe u svlačionici, nejasnu politiku vodećih ljudi u klubu, kao i nerešena pitanja oko vlasništva.
Nećemo se upuštati mnogo u vlasnička pitanja, ali se na delu pokazuje da bez jasne strategije, bez pravih lidera na terenu i bez istinske povezanosti s navijačima, Junajted i dalje „pluta u sivilu“. Dok gradski rival Mančester siti niže trofeje (doduše ne baš ove sezone), a na primer Arsenal i Liverpul grade prepoznatljive stilove igre, Junajted izgleda kao klub koji traži identitet u ogledalu prošlosti.
U celoj ovoj priči, navijači Junajteda ostaju jedina konstanta. I pored svih poniženja, poraza, i razočaranja, tribine „Old Traforda“ se i dalje pune. Njihova vera i odanost možda su poslednji stub na kojem stoji ova posrnula imperija. Ali i to strpljenje ima granicu. Sve češće se mogu čuti povici nezadovoljstva, pozivi na bojkot i protesti protiv uprave. Ukoliko klub ne pronađe put ka ozdravljenju, moglo bi se desiti da navijačka ljubav preraste u ravnodušnost – a to je tek poseban krug pakla u kom se ni „crveni đavoli“ ne snalaze dobro.
So na otvorene rane stavljena je neuspesima iz sezone 2024/25. Amorim je došao tokom sezone i ne treba ga kriviti za neuspehe, iako će i on morati naporno da radi kako bi podigao klub na grane stare slave, naravno ne sam. Junajted je u Premijer ligi završio kao 15. na tabeli, dok je u finalu Lige Evrope izgubio od Totenhema sa 1:0, te tako ostao bez plasmana u Ligu šampiona, ali i bilo koje drugo evorpsko takmičenje naredne sezone.
Videćemo kako će se takav neuspeh odraziti i na pojačanja, jer ne žele baš fudbalske zvezde da preskaču Ligu šampiona ili makar Ligu Evrope.
Mančester junajted danas nije samo fudbalski klub u krizi – on je primer kako se mit može urušiti ako se izgubi sistem, vizija, strast, identitet… Dno koje se konstantno probija nije više metafora, već realnost koja se odigrava pred očima miliona navijača koje Junajted ima širom sveta.
Može li Junajted da se vrati na vrh? Samo ako prestane da živi u prošlosti i konačno pogleda istini u oči: imperije padaju kad zaborave zašto su i kako su izgrađene.
