0
Jasno je, doduše, zbog čega naš slavni as ima mišljenje kakvo ima.
Kad se priča o srpskom fudbalu ne mogu da se zaobiđu dva najveća kluba. Kreirani u istom, komunističkom sistemu, u isto vreme i sa vrednostima koje danas u načelu ne zagovaramo kao zemlja.
PROČITAJTE JOŠ:
Zvezda i Partizan su se vremenom odrodili od tih vrednosti i postali deo šireg društvenog bića naše zemlje, pa je bez njih postalo nezamislivo videti bilo koju dodelu pehara namenjenog šampionu države.
Nema baš mnogo fudbalera koji su mimo njih išli i postali veliki igrači u inostranstvu, ali ih ima. Matić je jedan od takvih, iako je bio deo najvećih klubova samo u ranim godinama. Onim osetljivim.
Zato je iz svoje perspektive i rekao da bi ovaj danas, 35-godišnji Nemanja poručio mlađem sebi da zaobiđe večite.
„Nemoj da ideš u Zvezdu i Partizan! Mislim da sam gubio vreme tamo, a ništa me nisu naučili. Sve što su nas tamo učili, bilo je pogrešno. Kada sam otišao na ozbiljniji nivo, sve su me učili kontra. Onda sam seo i razmišljao da li je to moguće… Mnogo roditelja greši sa tim“, kazao je Matić za Yu Planet.
I to je donekle tačno, jer u današnje vreme ako potičete iz manje sredine i dete vam ide na fudbal, košarku, ili tenis, vidite da često roditelj ulaže više energije u guranje sopstvenog deteta pored terena, nego što je ono spremno da uloži na terenu.
Zbog čega je to slučaj, pitanje je više za socijalne psihologe, ali je činjenica da i roditelji rano ulaze u tu zamku velikog kluba, ne shvatajući kakvi su troškovi i odricanja ako šalju dete iz provincije u Beograd.
„Skauti Zvezde i Partizana putuju po Srbiji i traže talente što je normalno. Teško je reći ‘ne’ kada pozovu Zvezda i Partizan. Ali mislim da deca prerano odlaze i da treba da ostaju u manjim sredinama jer tu ima dobrih trenera koji mogu da ih razvijaju. Nešto će dobiti kada odu u večite, ali će puno i da izgube”, istakao je nekadašnji vezista Kolubare, Košica, Čelsija, Vitesea, Benfike, Mančester junajteda i Rome.
Matić je danas u Renu i u domaćem fudbalu je poznat kao čovek koji podržava Jedinstvo iz Uba i Vrelo iz rodnog sela.
Svestan je sigurno i koliko dobrog i lošeg nose imena Zvezde i Partizana, ali bi trebalo da bude svestan i toga da se neki od većih problema domaćeg fudbala kriju upravo u nedostatku prave struke.
Kod Španaca su napravili nekoliko strašnih generacija ne tako što su bacali milijarde na pojačanja, već tako što su ulagali u trenere mlađih kategorija, u njihovo obrazovanje i usavršavanje.
Koliko je toga naučio u domaćem fudbalu kao dečak, nedavno je u razogovru sa Mariom Stanićem pričao i Aleksandar Kolarov i kad se sve to sumira u jednu reč, to bi bila – najmanje.
„Mislim da je kod nas u Srbiji u fudbalu najveći problem struka. Malo sam bio po Srbiji pa gledam mlađe kategorije, mislim da je veliki problem struka. Poslednji fudbaler koji je direktno otišao u veliki klub iz Srbije i da je tamo nastavio da igra je Dejan Stanković iz Zvezde u Lacio. Ostali igrači koji su izašli iz Srbije od 1997. godine su igrači koji su napravili širok krug negde u Italiji, Nemačkoj, Španiji i Engleskoj. Tamo su sazreli kao igrači i došli do neke svoje karijere“, objasnio je Kolarov.
Dodao je i da je po odlasku u Italiju „bio niko“, te da se svi nosioci igre našeg nacionalnog tima ne formiraju u Srbiji. Izuzetak je od današnje generacije možda Aleksandar Mitrović koji se afirmisao u Partizanu.
Neki od neozaobilaznih poput Tadića, Sergeja, Kostića i drugih su se formirali u inostranstvu, a sve je češće da selektori pozivaju i momke poput Stefana Mitrovića ili Lazara Samardžića, koje za Srbiju vežu koreni, ali ne i odrastanje i fudbalsko sazrevanje.
Opet, nije sve ni do trenera mlađih kategorija Zvezde i Partizana. Ima tu i drugih faktora koji se prepliću i stvaraju sliku u kojoj fudbalski živimo.
Činjenica je da u Zvezdi u prvom timu danas igraju mahom stranci i ako pogledate koga je šampion Srbije doveo letos za Ligu šampiona, teško ćete se raspametiti nekim prezimenom na „ić“.
Sve stranci. I onda zamislimo situaciju: dođeš kao klinac na Marakanu, sanjaš prvi tim, a onda klub plati nekog stranca četiri, pet miliona i on automatski dobija šansu, a tebe tapšu po ramenu i kažu ti: „biće, doći ćeš na red“.
S jedne strane si svestan da više „osećaš“ taj klub nego stranac, a ako i veruješ da možeš da se nametneš, ta vera polako bledi dok gledaš kako prioritet imaju drugi.
Istovremeno Zvezdan Terzić i ljudi iz Ljutice Bogdana pričaju kako im je dugoročni cilj da afirmišu domaće igrače i donekle to i rade. Jovan Mijatović i Kosta Nedeljković dobijaju šansu, a neki od skuplje prodatih igrača su po pravilu bili domaći igrači.
Nemanja Radonjić i Strahinja Eraković su takvi primeri iz Zvezde, Nikola Milenković i Strahinja Pavlović su neki od onih koji su za lepe novce napuštali Partizan. I svi oni su reprezentativci koji su prošli mlađe kategorije večitih, ali su se istakli i bljesnuli kad je trebalo.
Drugi klubovi u Srbiji nemaju baš isti kapacitet, niti vidljivost, jer ne igraju u Evropi gotovo nikad. TSC je nagovestio da može nešto više prodajom Petra Ratkova, ali treba imati u vidu da iz manjih klubova većina boljih igrača nema uvek direktnu prođu ka inostranstvu.
Kad pričamo o mlađim kategorijama nije baš isto kad mlad fudbaler dođe u Zvezdu, ili Partizan, iz sredine u kojoj je dominirao, kao što nije isto kad odeš u školsko dvorište pa izigravaš Ronaldinja, a onda te pozovu s odraslima na termin i ekspresno te vrate u realnost.
Dakle, u Zvezdi i Partizanu pod pritiskom očekivanja može lakše da se izgubi volja ili samopouzdanje, što dalje vodi u spiralu pada i samo oni najuporniji, ili najtalentovaniji mogu da uspeju. Zato su večiti dobri ako je fudbaler od kad je klinac svestan da hoće da se bavi time bez obzira na sve prepreke i da hoće da uspe.
Onda i neke loše stvari u Humskoj i Ljutice Bogdana može da shvati samo kao lekciju i da se zaobilaznim putem nađe svoj put do fudbalskog Olimpa. Tako je uradio Matić.
U Zvezdi i Partizanu treneri neće sigurno moći da posvete isto vremena kao što mogu da posvete u manjim sredinama i to je ono što može da napravi razliku u formiranju upornosti koja bi na kraju mogla da izbaci kvalitet na površinu.
Doduše, u manjim sredinama ima mnogo školica fudbala sa trenerima sumnjivih fudbalskih i još sumnjivijih pedagoških kvaliteta i kad se na to nadoveže ona spomenuta želja roditelja da im dete uspe po svaku cenu, dolazi do posebne vrste problema i tenzija.
Jedan od klubova za koji važi da dobro radi sa decom je Voždovac, ali Srbiji treba bar desetak dobrih primera da bismo mogli da se nadamo većoj konkurentnosti, boljem skautingu i filtriranju talenata i kako se roditelji ne bi nadali isključivo pozivu skauta Zvezde ili Partizana.
Tek onda bi se stvorio preduslov da se klinci za reprezentativne selekcije i prve timove ne biraju ni po babu, ni po stričevima i zatvarao bi se prostor da nam se mlađe kategorije reprezentacija blamiraju i primaju i po devet golova od rivala.
Problem svih problema je što mi za to nemamo para i onda smo u vrzinom kolu za koje nisu krivi samo Zvezda i Partizan, već stanje u kom nam se nalazi država već dugo, dugo vremena. A nema izgleda da će se to skoro promeniti, pa onda Matić i jeste i nije u pravu što poručuje deci da ne dolaze odmah u najveće srpske klubove.
BONUS VIDEO Rade Bogdanović: Ne krivim Piksija što mu je mesečna plata 120 hiljada evra
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare