Od kluba koji proizvodi i prodaje fudbalere za pet miliona evra, do kluba koji ih prodaje za pet hiljada evra, to je stvarnost domaćeg fudbala. Od 50 najskupljih transfera srpskih klubova, samo pet igrača je otišlo iz onih koji se ne zovu Partizan i Crvena zvezda.
Najvažnija sporedna stvar na svetu je u Srbiji kao levak. Tačnije, kada bi se crtalo transfer tržište u našoj zemlji izgledalo bi baš tako.
PROČITAJTE JOŠ:
Razlog je jednostavan: skoro svi klubovi zavise od Zvezde i Partizana, a dva najveća zloupotrebljavaju svoju poziciju moći, jer se već dugo šampionska trka vodi na razdaljini od jednog kilometra između Humske i Ljutice Bogdana u Beogradu.
Krajem devedesetih je tu fudbalsku hegemoniju poremetio Obilić i sve ostalo je spalo na dva slova, što fudbal u Srbiji decenijama polarizuje na dva tabora i čini ga dosadnim za ostale klubove – neme posmatrače u prvenstvenoj predstavi.
Činjenica da samo Zvezda i Partizan osvajaju titule otvara još nekoliko problema, pre svega što jedino oni po nepisanom pravilu imaju izlaz u Evropu, ili bar jedini do nje mogu da dođu, pa ostali teže mogu da zarade od transfera.
Uz to, „večiti“ imaju najveću pomoć države (čitaj novac svih nas, poreskih obveznika), pa dok se u njih slivaju milioni evra, bilo posredstvom sponzorstava državnih firmi ili otpisom dugova i kamata, drugi klubovi moraju da budu poslušni i da aminuju sve što vodeća stranka kaže, da bi se „borili“ za do nekoliko stotina hiljada evra iz budžeta.
Posledica je da kasne plate, da ne mogu da se regulišu komunalije i to da se zapitamo: kakvom magijom klubovi u Srbiji uopšte preživljavaju?
Ova magija je još veća ako znamo da su u prethodnih petnaestak godina samo četiri kluba zarađivala iole veće sume od transfera ka inostranstvu, a tek je posebna priča to što mladi igrači i talenti hoće da pobegnu odavde dok još nisu navršili ni 18 godina.
Retki su slučajevi klubova koji su prodavali igrače van „zaobilaznim putem“, mimo dva najveća u Srbiji i te slučajeve ćemo ovde navesti.
Poređenja radi, to vam je kao kada bi u Engleskoj svi išli iz recimo Njukasla, Aston Vile, Sautemptona u Liverpul i Mančester junajted, pa tek iz Liverpula i Mančestera negde drugde van Engleske. Ili da igrači Valensije, Sosijedada i ostalih idu prvo u Real i Barselonu, pa onda u Bajern ili nekog drugog velikana.
Prirodno je da svaki igrač teži nekom od najjačih klubova da bi osvajao titule, to fudbaleri i rade masovno i u inostranstvu, s tim što u Srbiji mnogi teže Zvezdi i Partizanu da bi se skuplje prodali negde drugde, a titule su često u drugom planu. To je stvarnost, i nažalost to je normalno kod nas.
Nemanja Radonjić se vratio kako bi oživeo karijeru i kroz dve sezone u Zvezdi to je i uspeo. Ona mu je bila odskočna daska da postane najskuplji fudbaler skorijih godina prodat za 12 miliona evra Olimpiku iz Marseja.
Ali opet, i on je otišao iz Zvezde. Englezi, Španci i Nemci imaju moćno tržište i njihovo razuđenije prvenstvo vredi milijarde evra svake godine. U Srbiji su od 50 najskupljih transfera, samo petorica igrača otišla mimo crveno ili crno-belih.
Slobodan Rajković je najskuplji takav igrač i on je još 2006. godine otišao za 5,2 miliona evra iz OFK Beograda u Čelsi.
Gojko Kačar je iz Vojvodine, dve godine kasnije, otišao u Hertu za tri miliona evra, a za istu sumu i iste godine je Stefan Babović otišao iz OFK Beograda u Nant.
Čak deset godina je prošlo pre nego što će Petar Mićin za 2,5 miliona evra postati igrač Udinezea, po odlasku iz Čukaričkog, a 2020. godine je klub s Banovog brda Mančester sitiju prodao Slobodana Tedića za tri miliona.
Suma sumarum to je 16,7 miliona evra.
Toliko su, bar po podacima sa specijalizovanog portala Transfermarket prihodovali srpski klubovi (bez Zvezde i Partizana) od direktnih transfera igrača ka inostranstvu.
Kada šalju igrače ka Zvezdi i Partizanu te cifre su znatno „mršavije“, pa manji klubovi pristaju uglavnom na kompenzacije ili procente od narednih transfera, verujući da će Zvezda i Partizan bolje „utopiti“ njihove fudbalere.
Kada je reč o narednih 50 transfera, tu se stvari malo menjaju i klubovi poput Vojvodine, Voždovca, OFK Beograda ili Čukaričkog imaju više igrača nego u onih prvih 50. Od 100 najskupljih transfera, četiri spomenuta kluba su zaradila 41,8 miliona evra za 19 fudbalera (Vojvodina 17,75, OFK 11,2, Čukarički 10,6, Voždovac 2,25)
Do 100 najskupljih transfera superligaških igrača pojavljuju se Danijel Aleksić i Miloš Krasić koji su iz Vojvodine išli za po 2,25 miliona evra, Filip Stuparević je nešto skorije, 2019, otišao iz Voždovca u Votford za istu sumu, Andrija Pavlović je u Kopenhagen otišao za ravno dva miliona evra.
Tu definitivno prednjači Voša jer su iz Novog Sada preko „grane“ otišli i Slobodan Medojević (Volfsburg, dva miliona) Damir Kahriman (Konjaspor, dva miliona), Vanja Milinković-Savić (Mančester junajted, 1,75 miliona).
Čukarički je Klub Brižu prodao Erhana Mašovića za 1,6 miliona, Željko Brkić, Igor Đurić i Miroslav Stevanović su takođe napustili Novi Sad i išli u Udineze, Herenven i Sevilju za po 1,5 miliona.
Pri dnu liste su i Milan Rodić koji je iz OFK Beograda pojačao Zenit za 1,5 miliona, a za istu sumu je Aleksandar Čavrić otišao u Genk, dok je jedini preostali na listi Samjuel Ovusu koji je iz Čukaričkog otišao u Al-Feihu (1,5 miliona).
Sve skupa, od stotinu najvećih transfera klubova iz Superlige Srbije, 19 je otišlo iz klubova koji nisu Zvezda i Partizan, četiri iz OFK Beograda, devet iz Vojvodine, pet iz Čukaričkog i jedan iz Voždovca.
OFK je danas u blokadi već pet godina zbog pet miliona evra (bez kamata), a prodao je u 2020. samo jednog igrača iz omladinskog pogona Partizanu za 600, 700 hiljada dinara.
Vojvodina je kasnila s isplatom nekoliko plata svojim igračima, a dugovi Zvezde i Partizana se i pored 81 transfera i igranja Evrope mere desetinama miliona evra, koji se uglavnom plaćaju novcem građana Srbije, pa je jasno da bi bio red da se neke stvari promene kako bi srpski fudbal mogao da ne zavisi od dobre volje vlastodržaca, a klubovi mogli da „dišu“ slobodnije.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar