0
Polako se približava nova sezona Superlige Srbije, a ponovo ćemo i ove godine imati slučaj da neki klubovi elitnog ranga igraju kao domaćini u drugim gradovima.
Potez koji kada su u pitanju navijači nije imao nikakvog efekta, a razlog je nadasve vizaran, iako je država u prethodnim godinama napravila nekoliko novih stadiona, od koji se posebno izdvajaju u Loznici, Leskovcu i Zaječaru, u elitnom rangu fudbala igraju timovi čiji tereni i objketi ne zadovoljavaju neophodne uslove.
O tome su pričali i mladi igrači IMT-a Luka Luković i Nikola Glišić u velikom intervjuu za portal „Mocart sport“.
PROČITAJTE JOŠ
„Putujemo svaki vikend, to je muka. Ali nije tolika muka što putujemo. Evo, mi igramo u Loznici i ja sam očekivao da će biti ljudi. Ali stvarno nema nikog. I mi se osećamo kao da igramo u doba korone. Nema nikog, odigramo utakmicu i hajd kući dva sata nazad. Nama je lakše kad gostujemo. Jer igraš pred publikom. Dobiješ neki adrenalin, neku energiju u poslednjim minutima utakmice“, istakao je Glišić.
To je još bolje objasnio Luković.
„Ovako to izgleda. Dođeš u Loznicu, kao: vau, super je stadion. Da, stvarno je lep stadion. Nemam ništa protiv. Ali dođeš tamo – nema nikog. Po meni je greška što su uopšte pravili stadione u tim mestima. Što nisu pravili u Kragujevcu, u Lučanima, negde gde već postoje neke ekipe koje igraju fudbal. Ne mora IMT, ali što nismo napravili jedan stadion u Beogradu pa da svi tu igramo. OK, napravili smo stadion i evo: Timok je četvrta liga, Loznica treća, Dubočica druga liga, za malo da ispadne. Za koga smo pravili te stadione? Kad se već znalo da se tamo prave stadioni što nisu krenuli da sređuju klubove? Nije se to izgradilo preko noći. Imao si dve ili tri godine. Mogli su da naprave ekipu. Po meni, svako treba da igra na svom stadionu. Nije bitan stadion, bitan je samo teren, onda će da ti bude dobar fudbal i onda će da ti dođe publika“.
Luković je to potom još detaljnije objasnio.
„Za Hale sportova je uvek bio maltene pun stadion. Nije to ne znam koliki stadion, ali bude 1.000 ljudi. Sad bi sigurno bilo puta dva. Ja samo imam 50 ljudi iz kraja koji mi kažu: Dolazili bismo, samo da igrate ovde. Dolazili bi svi okolo: Paviljoni, Fontana, Bežanija. A mi sami teramo ljude sa stadiona. Eto, u Novom Pazaru. U Pazaru je najlepše igrati, jer uvek ima ljudi. I onda mi kažnjavamo Pazarce, tamo maltene dve godine igramo pred praznim tribinama. Zašto? Kazni ih nekako, novčano ne znam ni ja kako, ali nije cilj da ih kazniš tako da ljudi ne dolaze na stadion. Umesto da ih privlačimo, mi ih teramo sa stadiona. A u Pazaru je stvarno najlepše igrati. Uvek 3.000 ili 4.000 ljudi. OK, ima svega, ali na kraju ako s njima odigraš muški – dobiješ aplauz. Ja kad sam igrao u Vojvodini, pobedili smo ih za Evropu, na kraju: Bravo, majstori, doviđenja prijatno“.
Sa njim se složio i Glišić.
„Mi kad smo igrali Prvu ligu Srbije, nekako se osećaš domaćinski, lepše ti je. Koliko god da stadion ne izgleda kao ovi novi, osećaš se kao da igraš kod kuće. Ne bude ni tu ne znam ni ja koliko ljudi, ali bude, oseti se neka podrška, čuješ neko dobacivanje. Ovako, rezultatski smo bolje igrali na strani. Na primer kad smo igrali u baražu protiv Pazara pre tri godine, to je bila stvarno ludnica. Pun stadion. I okej, vređali su nas, gađali su nas, ali ne da se nismo uplašili, nego dobiješ od te publike neku energiju, kao da su za nas navijali. Zaista je bitno. Gledaj Nemačku, treća liga 20.000 ljudi. To je ta neka kultura kod njih. Babe i dede po 70 godina, eto ih na tribinama. Treba svi da se ugledaju na Pazar i Kragujevac. Jer to su pravi fudbalski gradovi i svi žive za klub. Jedino tamo se večiti osećaju kao gosti, a njihovi navijači se osećaju stvarno kao fudbaleri. Nisu to male stvari, kad imaš podrkšu grada i ljudi koji žive tu. Zato su verovatno i napravili ovakve rezultate“.
