Ko sme, taj može, a novajlije i rezervisti Srbije su više i smeli i mogli od njenih zvezda

Svi znamo kako se završilo Evropsko prvenstvo u fudbalu sredinom jula - tako što su Španci podigli trofej namenjen prvaku Evrope. Svi smo videli i kako su tamo igrali.

Brzo, direktno, kvalitetno, precizno... slobodno izaberite epitet, većinu je "furija" čekirala u Nemačkoj.

Za to vreme je većina naših fudbalera bila uveliko po odmorima, neki su razmišljali gde će dalje sa klubovima, a oni su znali, u to vreme su radili i trenirali sa saigračima.

Razlika od dvadesetak dana, od trenutka kada je Srbija ispala sa Evra, do trenutka dok su Španci turnir oterali do kraja svakako nije mala.

U tih dvadesetak dana smo mi lizali rane iz Nemačke i pitali se kako je moguće da nismo mogli da pobedimo nikoga, pošto smo i protiv Slovenije jedva iščupali bod u debeloj nadoknadi.

Sa Danskom mrtav meč koji je nama značio sve da smo dobili, dok je Englezima protiv Srbije i jedan gol bio dosta, a da nisu pokazali skoro ništa od onoga zbog čega su svrstani u najuži krug favorita za titulu.

Kod nas od igre skoro ničega osim one inicijative u drugom poluvremenu protiv Engleza. A kao što jedna lasta ne čini proleće, tako ni inicijativa u fudbalu ne čini gol. Eto, osetili su to i Španci u četvrtak na Marakani.

Dragan Stojković Piksi je posle Evra pričao i relativizovao situaciju time kako je i plasman na turnir posle 24 godine uspeh (ako je uspeh pobediti Crnu Goru, bez uvrede, a gubiti od Mađarske onda u redu).

Nije se dugo čekalo na to da Dušan Tadić kaže "zbogom" nacionalnom timu, što je zapravo zvučalo više kao "zbogom, Piksi", jer nekadašnji kapiten nije bio zadovoljan minutažom na Evru i to je javno rekao.

Videlo se tada da neke stvari u odnosima između igrača i selektora nisu baš dobre. Tako smo došli do početka septembra kada je trebalo izmozgati kako da se Srbija suprotstavi osokoljenoj Španiji.

I krenula je epidemija otkaza. Jedan za drugim su sa spiska volšebno otpadali skoro svi koji su bili okosnica tima u Nemačkoj.

Aleksandar Mitrović, Dušan Vlahović, Sergej Milinković-Savić samo su trojica, a nije bilo ni Maksimovića, Veljkovića, Terzića, Ivanovića...

Nema ni Filipa Kostića i Nemanje Radonjića, a novi igrač Zvezde nije ni bio na spisku za Evro, dok je Vanja Milinković-Savić takođe propustio ovo okupljanje.

Sukob, bojkot, šta god da je, ostavio je Piksija da na Španiju krene sa potpuno kombinovanom ekipom. Na Španiju za koju od starta nisu igrala samo trojica od onih koji su osvojili Evro (Morata, Simon, Rodri).

Izgledi nisu bili baš najbolji. Nisu ni srpskoj vojsci više puta, pa je Živojin Mišić svejedno izgovorio čuvenu rečenicu: "Život je večita borba. Ko sme, taj može. Ko ne zna za strah, taj ide napred".

Ispostavilo se da Piksijevi drugopozivci više i smeju i mogu nego zvezde ekipe koje su igrale na Evru.

Zašto, to je teško objasniti i o tome možemo samo da spekulišemo. Da je voljni momenat u pitanju - teško. Realno, treba verovati igračima koji kažu da svi hoće da se bore za Srbiju kad igraju u tom dresu.

Da li je pritisak rezultata i breme imena koje nose poznati fudbaleri iz Srbije u Evropi? Može biti, bar delimično. Čisto primera radi, nije isto kad neko kao Dušan Vlahović promaši zicer ili lošim dodavanjem otvori kontru protivniku i kada to uradi neko poput Veljka Birmančevića.

Pored toga, pritisak nekad može da se suzbije i zaboravi kad su izgledi za uspeh mali, a onda se igrači opuste. Setite se, Srbija je jednu od najboljih utakmica odigrala kada je leđima bila priterana uza zid u Lisabonu pre tri godine.

Tada motivacija i želja "rade" bolje od brojnih taktika, a kad se noge opuste, sve bude lakše.

Te noge su srpskim igračima predugo bile stegnute, bar za Piksijevog mandata. U četvrtak su se malo olabavile, pa smo imali Andriju Živkovića koji bez pardona "buši" odbranu Španije dodavanjem za Jovića.

Luka, koji je spasao Srbiju drugog poraza na Evru, propisno se obrukao, ali to se dešava svakome, pa je i on promašio zicer.

Imali smo i Strahinju Pavlovića koji uzme loptu Laminu Jamalu, a onda povuče kontru kao da je krilo ili ofanzivni vezista.

Bio je tu i Ivan Ilić koji je kroz sredinu znao da vuče poteze, Jan-Karlo Simić je dobio šansu i nije se uplašio trenutka, dok se Veljko Birmančević snašao i u ulozi koja mu nije baš prirodna. Navikao je da ugrožava gol protivnika, a sada je na boku morao više puta da brani svoj.

I nikom nije bio problem. Nikola Milenković je još jednom zauzeo mesto u srcu odbrane kao jedan od retkih koji su ostali sa Evra, a mnogima se svidelo i šta ume Kosta Nedeljković.

Manje-više svi koji su se pojavili pred novinarima posle utakmice dobili su dva ista pitanja: zašto ranije nismo videli ovakvu borbenost i gde je bila ova Srbija na Evru?

Drugopozivci su, ukratko, bili oni koji smeju i mogu i koji su u nekim situacijama i išli napred bez mnogo straha što je naspram njih prvak Evrope.

To je na kraju i donelo rezultat jer kad igraš ziheraški, na sigurno, život će ti se pre nasmejati u lice i kazniti te.

Srbija nije profitirala u smislu pobede, jer je uzela samo bod, Piksi nije željeno izveo taj sastav, već prinudno, pritisnut otkazima. Zato su najviše verovatno profitirali ti momci rezervisti koji su videli da mogu da pokažu zube i jačem od sebe, a profitirali su i navijači Srbije koji su se nadali dobrom rezultatu, jer realno govoreći - ovo nije senzacija, ali jeste pozitivan rezultat u ovim okolnostima.

To nas onda dovodi do trećeg pitanja koje valja postaviti posle onako odigrane utakmice drugopozivaca: Koji je zaista naš najbolji sastav trenutno?

Ali, da ne trčimo pred rudu, bolje da sačekamo sa time bar o ponedeljka kada se budu sumirali utisci posle Danske (nedelja, 18.00). Već tada će neke stvari biti jasnije i videćemo da li su zvezde tima otkazima zapravo učinile uslugu saigračima rezervistima, navijačima Srbije ili možda samom Piksiju, koji već neko vreme gubi na popularnosti kao selektor "orlova", a po svoj prilici i među zvezdama ekipe.

BONUS VIDEO: Dušan Tadić - prvi gol u sezoni 2024-25