1
Kada je Predrag Mijatović najavljen kao deo nove uprave Partizana, u glavama mnogih navijača automatski je bio oličen u liku spasitelja kluba i idealnom čoveku za tu funkciju, ali se sve brzo promenilo.
Mislili su „grobari“ da klub nakon Milorada Vučelića i Miloša Vazura može da ide samo uzlaznom putanjom, nekako je i logično da kada je doveden do istorijskog dna, može da ide samo nabolje, što svakako i jeste slučaj bez obzira na to što je Mijatović nekim potezima uspeo da razbije navijačku iluziju o njemu kao idealnom vođi.
Kako je Predrag Mijatović uspeo da za kratko vreme dođe od aplauza do uvreda i svađe s navijačima?
Predrag Mijatović postao je deo nove uprave Partizana u oktobru 2024. godine došavši na funkciju član potpredsednika zaduženog za sportski sektor. Zajedno sa njim došao je i Rasim Ljajić na mesto predsednika kluba.
Mora se razgovarati o tome da crno-beli ove sezone izgledaju kao mnogo atraktivniji tim. Klub se odrekao politike dovođenja skupih pojačanja, ukazao poverenje treneru Srđanu Blagojeviću, koji je dobio novi ugovor.
Fokus je bio na izgradnji mlade, talentovane ekipe koja će da „grize“ na terenu za svaku pobedu i takav pristup jeste dao rezultate – neuporedivo punije tribine stadiona u Humskoj su dokaz.
Među navijačima se ponovo rodila želja i entuzijazam u gledanju Partizanove dece, koje su navijači svakako radije želeli da gledaju na terenu nego skupa pojačanja koja ne bi osećala klub i davala mu sve najbolje od sebe kao što to sadašnji mladi igrači rade.
Partizan je zamalo ostao kratak za igranje u Evropi iako je igra bila sasvim sigurno najbolja u poslednjih barem pet godina. Najpre su crno-beli ispali u Beogradu od AEK-a iz Larnake u kvalifikacijama za Ligu Evrope, bio je to bolan poraz posle jedanaesteraca u Humskoj, posebno s obzirom na činjenicu da je tako mlada ekipa crno-belih uspela golom u poslednjim minutima da izbori te jedanaesterce.
Zatim su se crno-beli preselili u kvalifikacije za Ligu konferencija gde ih je eliminisao škotski Hibernijan, iako se i tu Partizan spasio u poslednjim trenucima regularnog dela, da bi potom ispao u produžecima u Škotskoj (bilo je ukupno 4:3 u dvomeču, 2:0 za Hibernijan u Humskoj i 3:2 za crno-bele u gostima).
Bez obzira na ispadanje iz Evrope, pa i poraz u derbiju (2:1) gde je Partizan „muški“ isparirao Crvenoj zvezdi koja već godinama dominira, crno-belima se nema šta zameriti što se toga tiče.
I i dalje su crno-beli u trci sa vodećom Crvenom zvezdom u Superligi Srbije. Razlika jeste dva boda uz utakmicu manje, ali daleko od toga da je u teoriji nenadoknadiva.
Međutim, postoji još detalja koje treba pomenuti, koji su vrlo važni iz perspektive navijača.
Kada je Mijatović došao, među navijačima je nastala euforija, dočekan je aplauzima, što je za mnoge očekivano s obzirom na ono što on redstavlja u fudbalskom svetu. Kad se legenda kao Predrag Mijatović vrati u klub, navijači projektuju na njega simboličnu ulogu vođe, borca i autoriteta.
I, došli smo do suštine, očekivali su da klub sa njim kao liderom neće biti pod punom kontrolom režima Aleksandra Vučića, predsednika Srbije.
Umesto svega toga, češće su imali prilike da pročitaju i čuju izjave u politčkom kontekstu, reči koje zvuče kao da ih izgovara neko od najbližih saradnika Aleksandra Vučića, nego sve ono o čemu su maštali kada je Mijatović došao.
Pročitajte još
Jedna od najkontroverznijih tema bila je percepcija da Mijatović blisko sarađuje sa Aleksandrom Vučićem, odnosno da je čak i branio predsednika od navijača svog sopstvenog kluba.
Kada su navijači čuli od Mijatovića da mu je „bilo muka od vređanja Vučića“, i njima se smučilo, ali iz potpuno drugog razloga.
Podsetimo se šta je Mijatović rekao 9. novembra prošle godine.
„Rekli su kad sam dolazio da je država pustila Partizan niz vodu, a kada sam pogledao papire, video sam suprotno. Država nam daje vodu. Svi znate ko je predsednik države. Aleksandar Vučić nam sa svojim timom ljudi pomaže i država nam daje vodu, i da će nam dati kapljicu sve dok ne stanemo na noge, a imamo plan kako da uradimo. Jedina stvar koja mi je tog dana na utakmici protiv Čukaričkog, ne zgadila, ali bilo mi je muka pored svog sjajnog ambijenta jeste jedna stvar koja se ponavlja godinama. I to ću slobodno da kažem, skandiranje ‘Vučiću p*****’ i to u trenutku kada gubimo. I to ne kažu svi navijač, već grupa navijača, a koja je to grupa, videćemo. I mi moramo da im kažemo, nemojte to da radite. Ako imate bilo kakvih političkih afiniteta, pozicionih, opozicionih, to me ne zanima, radite to van stadiona. Ako radite to na stadionu, vi niste partizanovci. Stadion je isključivo platforma na koju navijači dođu da bodre svoju ekipu“, rekao je tada Predrag Mijatović.
Da li je dužnost potpredsednika fudbalskog kluba, koji je zadužen za sportski sektor, da se na bilo koji način bavi „branjenjem“ predsednika države od navijača? Verovatno su se zapitali pojedini od vas.
Kakva misao bi vam sinula kada biste čuli da vaš klub (ukoliko navijate za Partizan) zavisi od Vučića i njegove „pomoći“, na šta ukazuju Mijatovićeve reči „država nam daje vodu“?
Ove izjave su naišle na snažne reakcije među navijačima s obzirom na „umetanje“ vlasti u strukture fudbala i svega drugog što postoji u Srbiji, ali zadržimo se na fudbalu.
Finansiranje, sponzorstva, suđenje – često u korist Crvene zvezde, kako situaciju vide mnogi navijači crno-belih smatrajući da Partizan trpi, da gubi prilike, da se ne tretira na adekvatan način.
Kad nekada legendarnoj figuri poput Mijatovića poverenje daju oni koji su verovali da će “boriti za Partizan” – a on javno govori da je kritika prema vlasti “urbana legenda” – taj disonantni ton stvara osećaj izdaje.
Nešto što dodatno pojačava sparivanje Mijatovićevog imidža sa Vučićevim režimom jeste:
Kada Mijatović insistira da tvrdnje da “Vučić guši Partizan” nisu tačne, ili da su “urbana legenda”, on ne samo da demantuje kritike – već preuzima ulogu zagovornika stava da je država saveznik, da je pomoć realna, i da fragilnost Partizana nije posledica političke diskriminacije – ono što mnogi navijači osećaju da jeste.
Rivalstvo Partizana i Crvene zvezde najveće je u Srbiji i jedno od najvećih na svetu. Za navijače to rivalstvo je iznad svega, maltene, pa slike prijateljskih odnosa najmoćnijih ljudi dva kluba, Predraga Mijatovića i Zvezdana Terzića, deluju u najmanju ruku atipično, mnogi bi rekli da je u pitanju čak i prelazak granice.
Bilo je javnih susreta njih dvojice u restoranu, na ručku.
Mijatović je govorio da rivalstvo treba da ostane na terenu, ali da je posle utakmica (ili van njih) moguće održavati institucionalne, civilizovane odnose.
Terzić je otkrio da je u razgovoru s Mijatovićem čuo da bi on voleo da Partizan igra Ligu šampiona, pa makar “primio i pet golova”. To je interpretacija koja može da zvuči kao iskaz solidarnosti, ali i kao izraz prihvatanja inferiornosti koja se doživljava.
Međutim, za veliki deo navijačke baze ovakvi gestovi tretiraju se kao pokušaji normalizacije bliskosti sa najvećim rivalom i sa državom, koju mnogi navijači doživljavaju kao nemoralnu.
Sve ovo zajedno, „u paketu“ – izjave o Vučiću, insistiranje da država pomaže, susreti sa Terzićem, pokušaji “normalizacije” rivalstva – stvara osećaj kod dela navijačke baze Partizana da se Mijatović udaljava od onoga što se smatra Partizanovim identitetom.
Kada se navijači osećaju da je klub doveo nekog ko će pre činiti kompromise nego dovoditi preokrete – počinje da raste skepticizam.
Kada su date izjave da će se klub “setiti svojih korena”, “voditi fer borbu” – a u isto vreme se gradi slika kompromisa sa rivalom i vlastima, za mnoge navijače to izgleda kao taktika da se umiri javno mnjenje, ali da se realne promene ne postignu.
Ti trenuci kulminiraju u verbalnim sukobima, kao što je bio slučaj u večitom derbiju u subotu kada navijač dobaci “jesi li mu čestitao?” Implicira da je Mijatović učinio nešto neprihvatljivo prema Terziću, čestitao rivalu, i da su njegovi gestovi više politizovani.
Mijatović, kao veliki fudbalski autoritet, dobio je šansu da izvrši velike promene u Partizanu. Međutim, deo navijača smatra da je njegova pozicija, ili percepcija iste kompromitovana odnosno da se previše oslanja na izjave kojima prikazuje da je blizak vlasti, i na gestove prema rivalu, umesto da insistira da klub bude nezavisan.
Mnogi navijači zbog izjave da “država nas ne pušta niz vodu” i “Vučić pomaže” osećaju da je klub postao zavisan, ne samo od finansijske pomoći, nego od političke reprezentacije – i da su odluke uprave nekad vođene ne sportskim principima, nego političkim proračunima.
To stvara razočaranje, bes, i dovodi do sukoba – onih verbalnih na stadionu, onih transparentima, i gubitka entuzijazma.
