1
Ako izuzmemo Dejana Stankovića i Aleksandra Stanojevića, trenere Crvene zvezde i Partizana, više nemamo nijednog našeg stratega u preostala 94 kluba u Ligi šampiona, Ligi Evrope i Ligi konferencija.
Da li su vrhunski srpski fudbalski treneri vrsta u „izumiranju“? Gde rade naše najbolji stručnjaci? Odgovor je eventualno druga liga najjačih prvenstava ili u zemljama koje nisu ni drugi ešalon fudbala.
Sada se radujemo uspesima Redinga, Šefild junajteda, Bolonje, a više nemamo trenere, na primer, ni na klupi ljubljanske Olimpije ili AEK-a.
PROČITAJTE JOŠ
Savo Milošević otišao je iz Olimpije posle samo četiri meseca, što mu je bio tek drugi samostalni angažman nakon Partizana. Vladan Milojević napustio je AEK tek što je došao uoči početka sezone, sada ga traži Al Etifak, tim koji je na 12. mestu u Saudijskoj Arabiji.
Idemo dalje, Marko Nikolić je blistao na klupi Lokomotive iz Moskve, ali je nedavno morao da napusti rusku prestonicu uz sporazumni raskid.
Dokaz da nemamo više nekoga ni blizu vrhunskog trenera na evropskom nivou je i sledeći podatak – ako izuzmemo Dejana Stankovića i Aleksandra Stanojevića, trenere Crvene zvezde i Partizana, više nema nijednog našeg stratega u preostala 94 kluba koji se takmiče u grupnoj fazi Lige šampiona, Lige Evrope i Ligi konferencija.
Sve što je decenijama građeno, urušeno je za samo nekoliko godina. Ekspresno, bolno, onako kako samo mi umemo. Prema dostupnim podacima, Srbija ima 163 trenera sa UEFA PRO licencom, što je 4,8 trenera po klubu u Super i Prvoj ligi.
Upis na licencu košta 750.000 din, a to dalje znači da je 163 trenera samo za upis platilo 122.500.000 dinara, odnosno čak milion evra.
„Umesto da omoguće ljudima da se školuju, oni naplaćuju studiranje za profi licencu na akademiji 750.000 dinara. Uvek se javi dvostruko veći broj kandidata u odnosu na broj mesta pa se i sa tim trguje, a pola onih koji upišu su potpuni anonimusi“, rekao je nedavno za „Danas“ Mirko Poledica, predsednik Sindikata profesionalnih fudbalera „Nezavisnost“.
Sada je uspeh ako imamo predstavnika na klupi u drugoj engleskoj ligi. Teško i da bude drugačije kada ne postoji sistem, kada se ne zna ko šta radi u srpskom fudbalu, kada FSS mesecima funkcioniše bez predsednika, doduše ima zamenika, kada trenerska organizacija ima marginalnu funkciju.
Veljko Paunović, svetski šampion sa U20 reprezentacijom Srbije na Novom Zelandu 2015. godine, predvodi Reding, sa kojim je mogao do Premijer lige prošle sezone, ali nije uspeo i ostao je u drugom po jačini rangu engleskog fudbala.
Slaviša Jokanović se ovog leta vratio na Ostrvo posle epizode u Kataru i seo na klupu Šefild junajteda koji je u Čempionšipu zauzimao 14. poziciju uoči reprezentativne pauze.
Još jedan šampion, Ljubinko Drulović, vodio je Srbiju 2013. u Litvaniji do titule evropskog prvaka za uzrast do 19 godina. Od 2015. i boravka u Partizanu bio je još samo selektor U23 selekcije Uzbekistana, gotovo je nestao sa mape, da bi ga Dragan Stojković Piksi nedavno uključio u stručni štab A reprezentacije Srbije.
Pored toga što nemamo igrače svetskog kalibra, u ekipama poput Reala, Barselone, Juventusa, Bajerna, jasno je da su i srpski treneri miljama daleko od toga da vode glavnu reč u evropskom fudbalu.
Nema više velikana kao što su Radomir Antić ili Vujadin Boškov, ranije legendarni Miljan Miljanić. Jedino Siniša Mihajlović više od 10 godina gradi put u Italiji i sada vodi Bolonju, a pre toga je bio i na klupi Katanije, Fjorentine, Sampdorije, Milana, Torina, uz selektorski mandat. Jedini pravi velikan je Milan, sve ostalo su trenutno prosečni italijanski klubovi sa ambicijama da budu u sredini tabele ili izbegnu ispadanje.
Nekada smo se dičili stručnjacima za koje su se otimali najbolji timovi. Radomir Antić je jedini stručnjak u istoriji koji je vodio i Real, i Barselonu, i Atletiko Madrid. Jednima je donosio titule, za druge bio spasilac posle najtežih perioda u klupskoj istoriji. Na „Kamp nouu“ lansirao je celu novu generaciju, u kojoj je bio i slavni Ćavi Ernandes, sada se za naslednika Ronalda Kumana rešenje traži svuda, samo ne među srpskim trenerima.
To su bili takvi stručnjaci da rezultati nisu trpeli pravljenje igrača, što se danas predstavlja kao nemoguća misija, za njih nije bilo ili rezultati, ili igrači, već oba podjednako uspešno.
BONUS VIDEO Bajro Župić o dizanju Piksija u vazduh, bežanju Sliškovića, čuvanju Deja i „dozvoli za ubijanje“
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
