Neobjašnjivi potezi i Partizanov sunovrat zbog onih koji se ne menjaju

Ovim porazom u Evroligi potvrđen je loša forma i opravdana reputacija ekipe koju krase velike oscilacije kao i efemernost ka vrsti i kvalitetu protivnika. Bez obzira sa kim crno-beli igraju, njihov najveći protivnik u eri Željka Obradovića uglavnom su oni sami.

Aura koja krasi igru i šmek ekipe Partizana je i dalje tu, treću godinu zaredom, te se amnestija pobede arbitrira na jednu loptu ili potez, pa je dželat ovog puta bio Silvan Francisko i njegova Hardenovska trojka. Šut jeste ušao, i pitanje je da li bi ušao još jednom u sledećih 20 pokušaja, i to apsolutno nije pokušaj da se bilo šta oduzme od magije poteza fenomenalnog igrača Bajerna.

Utisak načina na koji su crno-beli izgubili utakmicu odiše nekom deja-vu karmom, pravdom za sve loše odluke koje su donešene tokom tekuće sezone, za sve one koji se ne menjaju iz utakmice u utakmicu, za sva odstupanja od postavljene taktike, manjak koncentracije i afaziju na zahtevano.

Koš koji je Francisko ubacio u poslednjem napadu je odluka bogova košarke da kazne beogradskog predstavnika za sve ono što je prethodilo.

A šta je predhodilo?

Partizan ove godine najbolje posluje kada je lopta kod Pi Džeja Doužera. Anker ovog postulata leži u nekoliko parametara, a oni najistaknutiji su raznovrsnost i kvalitet u smislu da može na najrazličitije načine da sebe stavi u poziciju da poentira, a sve navedeno je podržano onom suvom statistikom procenata i brojki. Neće biti jasna odluka pomenutog igrača koji je u pretposlednjem napadu Partizana odustao od dve veoma izgledne situacije: da napadne Serža Ibaku na perimetru ili da uposli Frenka Kaminskog u reket koga je „frontovao“ Karsen Edvards, igrač visok 180 centimetara. Od dve fenomenalne opcije, Doužer je izabrao da loptu prosledi Kevinu Panteru na krilo, koji, opterećen delimično istekom vremena za napad, a po malo i opsesijom teških šuteva, ispaljuje trojku sa osam metara bacajući se unazad i u stranu.

Apsolutno, ni pod kojim uslovima, ovakav šut se ne može definisati kao dobar, prihvatljiv ili pod onu narodnu „to su njegovi šutevi koje je on...“.

Sva saga oko utakmice 26. kola Partizanove “evroludorije” sabrana je u odluci da se faulom ne zaustavi napad Bavaraca. Ne postoji objašnjenje da se na +2 i 14 sekundi do kraja bilo šta rizikuje, a kamo li da se pokriće traži u činjenici da neko nije čuo trenera. Epilog svega - magija Silvana Franciska i muk u hali poznatoj po svemu, samo ne po gluvoći.

Partizan posle ove utakmice ima skor 12-14 i nalazi se na pobedu zaostatka od mesta koje vodi u doigravanje za plej-of. Pozicija na tabeli nije loša, niti su izgubljene sve šanse da se ekipa pozicionira bolje na tabeli. Problem je loša energija i kako sam trener Željko Obradović kaže - dostignuti plato u formi koji nikako da se prevaziđe.

Na pitanje koje je sam sebi postavio posle utakmice, a koje je glasilo: "Šta dalje“, stvarno nema pravog odgovora.

Dovoditi nove i otpuštati trenutne igrače nije opcija, što zbog kratkog vremena za uklapanje, što zbog ne baš velikog izbora na tržištu. Do kraja Evrolige ostao je dovoljan broj utakmica da se stanje na tabeli promeni na bolje. Energija ekipe bi trebalo da bude usmerena ka tome da se prevaziđu porazi i da se tim okrene nastavku takmičenja i rasporedu koji nije ni malo loš.

Autor: Viktor Sadiković

BONUS VIDEO