Evroliga je dobila veliku bitku, ali to je tek početak: Jednu sramotu mora da reši ili joj sledi debakl

Klubovi su ostali na okupu, nema masovnog bega ka FIBA takmičenjima, a ni NBA se (još) nije direktno umešala. Sezona 2025/26 će izgledati moćno, spektakularno i, što je najvažnije – prepoznatljivo. Ali cena tog uspeha je ogromna, a problemi koji vrebaju iz senke veći su nego ikad.

Zadržavanje elitnih timova poput Reala, Olimpijakosa, Fenerbahčea, Barselone, Partizana i Zvezde jeste znak da Evroliga i dalje ima ozbiljan uticaj. Pobede kao što su uvođenje novog takmičarskog formata, stabilizacija odnosa sa nekada buntovnim klubovima i širenje komercijalnih partnerstava samo su produžile rok trajanja projekta koji se grčevito bori protiv giganata s druge strane Atlantika.

Ali ako je ova sezona pobeda, ona je pirova. Razlog je jednostavan: novac. I dok NBA broji milijarde u prihodima, Evroliga svoje najbolje ekipe – šampione! – nagrađuje sa 1.800.000 evra. Da, Fenerbahče, šampion Evrolige za 2025. godinu, dobio je manje nego prosečan NBA rotacioni igrač za mesec dana.

Sramota zvana nagradni fond

Ništa ne ilustruje strukturalni problem Evrolige bolje od mizernih novčanih nagrada. U takmičenju koje okuplja elitu evropske košarke, koje privlači milione gledalaca, koje ima vrhunsku produkciju i verne navijače – prvak dobija cifru koja je u savremenom sportskom svetu praktično simbolična. To nije samo nedovoljno – to je ponižavajuće.

Sponzori su ograničeni, TV prava su daleko ispod potencijala, a sistem podele prihoda ne stimuliše rast. Klubovi koji ulažu desetine miliona evra u budžete igrača, trenera i infrastrukture – na kraju sezone ostaju u minusu. Takmičenje koje bi trebalo da bude motor razvoja evropske košarke zapravo gura klubove u finansijski ponor.

Evroliga mora da se transformiše – i to brzo

Evroliga ima brend. Ima publiku. Ima strast. Ali to neće trajati večno. Klubovi su već pokazali spremnost na bunt. I ako sistem ne postane finansijski održiv – odlazak najboljih je samo pitanje trenutka. Prvo će ići igrači, onda treneri, zatim i klubovi. I onda se može desiti ono najgore – da NBA ili FIBA stvore paralelni sistem koji će zaista ponuditi ono što Evroliga ne može: stabilnost, profit i dugoročnu viziju.

Krovna organizacija mora da pronađe nove izvore prihoda. Agresivnije širenje tržišta, digitalna monetizacija, strateški partneri van Evrope – to su stvari o kojima se mora razmišljati danas. Jer sutra će možda biti kasno.

Postoji alternativa – ali je bolna

Jedan od modela o kojem se šuška jeste privatizacija cele Evrolige ili saradnja sa NBA kroz neki vid „Evropske divizije“. To bi značilo potpuni zaokret, napuštanje tradicionalnog koncepta i ulazak u svet komercijalizovanog sporta u američkom stilu. Da li bi to uništilo autentičnost evropske košarke? Verovatno. Ali u trenutnom sistemu – ta autentičnost možda i nema šansu da preživi.

Evroliga jeste dobila bitku. Klubovi su tu, takmičenje deluje stabilno, a kvalitet igre je odličan. Ali ispod te fasade krije se opasna istina – bez novca, Evroliga neće preživeti još mnogo sezona. Sramotno male nagrade nisu samo simbol problema, one su najava mogućeg kraja. Ako se nešto ne promeni uskoro, evropska košarka kakvu znamo – nestaće.

BONUS VIDEO