0
Ako je postojala bilo kakva dilema, od danas je nema - Novak Đoković je, uprkos svemu i svima, najbolji i najdugovečniji teniski suveren.
I dalje se živo sećam proslave Savindana u OŠ “Petar Leković” u Požegi. Taj praznik u našoj školi (kao i u svakoj) bio je veoma poseban.
Mi klinci smo tad mogli potpuno ležerno da uđemo u nastavničku zbornicu, bez straha da će nas neko pitati kako smo se usudili da dođemo nepozvani ili zašto nismo na času. I zaista smo obilato gustirali tu privilegiju, toliko da su naši česti (uglavnom bespotrebni) ulasci u te kancelarije počeli da iritiraju nastavnike. Ali tog 27. januara 2008. zaista je postojao ozbiljan razlog da poremetimo koncept i narušimo idilu nastavnicima i da se “malo duže” zadržimo u “zabranjenoj zoni”.
PROČITAJTE JOŠ:
Tog dana je na TV-u zbornici išao prenos prvog finala Australian opena u kom je igrao Novak Đoković. S druge strane bio je Žo Vilfred Conga, čovek koji će mnogo godina kasnije reći da mu je upravo Novak uništio karijeru. Svojom igrom na terenu.
Tada je osvojen prvi od 22. najveća trofeja koliko ih trenutno ima Novak (a posle svega viđenog može li iko da kaže da ih neće biti više?), dok se broj karijera koje je “uništio” svojom dominantnom igrom samo povećavao.
Istovremeno, dok je trajala ta dominacija, mnogi su pokušavali da unište i skrate njegovu karijeru. Samo što su se te igre igrale van terena. I verovatno bi uspeli u svojoj nameri da im s druge strane mreže nije suprostavila (koliko god to zvučalo kao kliše) prava mentalna gromada. Novak je primao njihove udarce, padao, ali se uporno dizao, skidao prašinu i nastavljao jako da trenira. Koliko su njihove igre bile podmuklije, toliko je on jače trenirao, pobeđivao i time terao i svoje “neprijatelje” da mu skinu kapu (veliki pozdrav za Nika Kirjosa!).
Početkom prošle godine svedočili smo kulminaciji zakulisnih radnji koje su imale za cilj rušenje šampiona.
NE PROPUSTITE:
Deportacija, zabrana igranja, oduzimanje poena, zatvaranje u memljivom hotelu (zatvoru za migrante), lešinari koji su se sladili zbog toga što je jedan šampion tretiran poput kriminalca. Miševi koji su uzimali trofeje dok su njega držali zarobljenog. Sve smo videli prošle godine.
Pokušali su da mu unište karijeru i da ga predstave kao lošeg čoveka, da mu ubiju želju za sportom koji obožava i za koji živi.
I šta se desilo?
Šampion se vratio i pokazao da je bolji od svih. Mnogo bolji. Najbolji u istoriji! Ova jubilarna 10. titula na AO (22 GS) još slađa je kad znamo da put do nje nije bio ni malo bio lak – povreda, pa sumnja u njegovu povredu, omalovažavanje njegovog truda i maltretiranje s pričama van terena. Sve je opet bilo protiv njega, opet su se pojavili lešinari i oni koji bi da mu skrenu fokus s cilja. Slomili su zube.
“Ovo mi je najveća pobeda u karijeri”, rekao je Novak u trenucima kad je svet shvatao da se završava debata o najboljem svih vremena i da se sad samo može razgovarati o Novaku Đokoviću kao jednom od najboljih sportista koji su ikada hodali planetom.
Verujem da je to svima jasno, izuzev najzagriženijim navijačima Federera i Nadala. Oni verovatno mogu još uvek da pronađu neki (duboko zakopan) statistički podatak kojim će pokušati da dokažu da su njihovi miljenici ipak bolji. Sve je to jalovo. Novak traje i trajaće mnogo duže nego što su mnogi očekivali ili želeli.
O tome koliko traje svedoči i to što je jedan od balavaca iz one grupe s početka ove priče u međuvremenu postao otac dečaka od dve i po godine koji već zna da vikne, kad vidi na televizioru šampiona: “Ajmo Novače!”
I ‘ajmo Novače po taj 23.
BONUS VIDEO Izjava Novaka Đokovića nakon meča sa Tomijem Polom
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
