Piše Ivan Mrđen: Svako može da bude otac

U Australiji, za koju se polako pripremam, juče je obeležen Dan očeva, koji se u tom delu sveta (tu su i Novi Zeland i Fidži) tradicionalno slavi prve nedelje u septembru.

Ovaj praznik se širom sveta obeležava u različite dane. Mnoge zemlje, uključujući Veliku Britaniju, Francusku, Irsku, Japan, Indiju, Filipine, Južnu Afriku i Kinu, slave Dan očeva treće nedelje u junu. Nemačka slavi kao Dan Gospodnji koji je 40 dana nakon Uskrsa. Italija, Španija, Portugal i Hrvatska slave 19. marta. Austrija i Belgija druge nedelje u junu, Danska na Dan ustava 5. juna, a Norveška, Švedska, Finska i Island druge nedelje u novembru. Rusija slavi Dan očeva na Dan branioca otadžbine 23. februara. Egipat, Sirija, Jordan, Liban i Ujedinjeni Arapski Emirati slave prvog dana leta 21. juna…

Sve je počelo 1910. godine, kad je tokom crkvene službe, posvećene sećanju na majke, Amerikanka Sonora Smart (1882-1978) iz jednog gradića u državi Vašington pomislila na svog oca Vilijama, koji je podigao nju i još pet sestara, pošto je njihova majka rano umrla.

U želji da se zahvali ocu, ali i drugim muškarcima koji su sami odgajali svoju decu, ona je predložila lokalnoj upravi da 5. juna iste godine proslave rođendan gospodina Smarta, ali nije bilo dovoljno vremena za pripremu, pa je proslava odložena do najbliže nedelje, a to je bilo tek 19. juna. Dan očeva je ubrzo postao veoma popularan, da bi ga 1972. američki predsednik Ričard Nikson proglasio nacionalnim praznikom, postavljajući treću nedelju u junu kao službeni datum.

Prošle godine se to poklopilo sa prvim danom leta, pa je iz UAE moja ćerka Marina na Instagramu okačila jednu staru sliku na kojoj smo nas dvoje, sa porukom: „Mi možda ne slavimo, ali Ivan Mrđen zaista zaslužuje ovaj praznik… jer svako može da bude ćale, ali probaj da budeš tata!“

Nešto slično se dogodilo i juče u Melburnu, gde su Mirine i moje unuke sada već 23-godišnja Tamara i osam godina mlađa Ana malčice izmenile tetkinu poruku: “Mi ovde slavimo sa Kameronom, pošto on zaista zaslužuje ovaj praznik… jer svako može da bude otac, ali nama je on zaista tata!”

Dan očeva se ne slavi u zemlji Srbiji, ako se ne računa nedelja uoči Božića, koja se tradicionalno naziva Oci, kad deca simbolično vezuju očeve, a oni im se odužuju nekim sitnim poklonom. Nije tajna da ovdašnji muški roditelji ne učestvuju ravnopravno u obavezama oko dece, jer većina smatra da je uloga oca u odrastanju mališana bitna tek od treće godine, što je pokazalo istraživanje Udruženja “Prvi put s ocem”, koje je juna ove godine pokrenulo inicijativu da i Srbija dobije Nacionalni dan očeva.

Pomenuto istraživanje pokazalo je da čak 61,6 odsto ispitanika smatra da očevi ne učestvuju ravnopravno u obavezama oko dece, dok nešto više od trećine (36,6 odsto) ipak misli da su i mama i tata podelili svoje dužnosti. Istovremeno 68,8 odsto se izjasnilo da je otac presudan u odrastanju deteta tek od treće godine pa sve do puberteta, a skoro četvrtina (21,1 odsto) misli da je tata bitan deci tek u pubertetu. Samo 10 odsto roditelja vidi oca kao važnu figuru u odrastanju dece već od rođenja bebe.

Svako od nas ima pravo da na svoj način i na bazi ličnog iskustva razmišlja o distinkciji pojmova otac – tata – ćale. Ja, lično, nikad nisam voleo taj treći izraz, mada imam punu simpatija za pokret „Ćale, ovo je za tebe!“, osnovan na prvu godišnjicu udruženom policijsko-navijačkom akcijom brutalno ugušenog “sedmojulskog ustanka 2020”.

Pokret je nastao u čast Ljubiše Đurića, poznatog slikara iz Majdanpeka, člana ULUS-a, SULUJ-a i udruženja francuskih umetnika „La maison des artistes“, koji je preminuo od posledica korona virusa. Njegov sin Petar tužio je Zemunsku bolnicu zbog nesavesnog lečenja njegovog oca, o čemu je javno govorio na protestima u julu 2020. pokrenutim upravo zbog načina na koji je vlast upravljala krizom tokom epidemije korona virusa.

Of course, režim i podguzni mediji su se odmah udružili u pokušaju da Petra prikažu kao kriminogenu osobu, što je, s druge strane, samo dodatno pojačalo simpatije za akcije pod firmom “Ćale, ovo je za tebe!”.

Slučajno se dogodilo da sam, razmišljajući o ulozi očeva u našim životima, minulog vikenda na društvenim mrežama uočio dve priče, koje, svaka na svoj način, mogu da nam pomognu da jasnije razlikujemo pomenutu trijadu.

Prva je priča Dejana Vučkovića, zadnja pošta Umčari: “Ćale mi je radio u zagrebačkoj firmi ‘Nikola Tesla’. Kad je devedesetih došlo do sranja, ostale su mu neke pare u Zagrebačkoj banci. Ćale je seo u auto, ‘fića’, crveni, i otišao do Skoplja, gde je našao vezu, da sa čekovima podigne novac. Imao je 30, a unovčio je 19 čekova, jer je toliko novca imao na računu. Čak mu je ta veza nudila da podigne i novac za preostalih 11 čekova, jer se i tamo Zagrebačka banka gasila, nije hteo… Čak ni za gorivo… I to je sve što treba da znate o tom čoveku, mom ćaletu… Ocu!”

Druga je priča o “najvećem Srbinu posle Nikole Tesle i onog lika koji je Riti Ori uvalio srpsku zastavu”. Reč je o ocu Novaka Đokovića koji đuska na terasi nekog njujorškog pent-hausa, u stilu svog novokomponovanog političkog “programa” da Srbija treba da se pridruži slobodnim narodima Afrike, Azije, Rusije i tako dalje. Kakva gradacija, takav i program, pa bih od mnogobrojnih reakcija, izdvojio samo onu koju je objavio neko ko “iksuje” pod firmom “Zlo ne spava”:

“Ovaj moron to radi da bi dobio pažnju, tipična ljubomora na uspeh deteta. Odvratan lik. Prava roditeljska radost ne bi bila snimana. Sramota!”