Podeli
Foto: Privatna arhiva

Ana Stevanović ima 41 godinu, živi u Beogradu, a pre godinu dana joj je dijagnostikovan rak dojke. Tada je još dojila svoje treće dete koje je imalo oko 10 meseci. Za Nova.rs je opisala kako se osećala kad su joj saopštili dijagnozu i kroz šta je prošla od tada do danas.

“Zamislite da se nalazite sami na polomljenom čamcu na sred okeana. Oko vas je sve nepoznato. Ne znate kako ste tu dospeli, ali znate da ste u problemu.

E, tako se osećate kada vam saopšte da imate rak.

Osim šoka, koji ne može da se opiše rečima, prvo što osećate je briga za one koje najviše volite. Ne briga za sebe, već decu, muža, roditelje… Kako će oni bez vas? Kako im saopštiti tako nešto? Kako se uopšte razgovara o toj temi? I otkud vi sami u sred pustog okeana?

Par dana mislite da se borite za život, da je svaki dan za vas poklon, da ste živi, ali kao da niste. Ne znate gde ste, ne znate kuda treba da idete, ne znate ni u kom pravcu da krenete… Samo plutate.

Pročitajte još:

Onda ste besni. Ne može to tako! Ko je, umesto mene, odlučio da će to da bude moj život? E neće! Inat i odlučnost dobiju svoju punu snagu!

Upravo ovo se meni desilo pre nešto više od godinu dana. Umesto da odem na dugo očekivano letovanje sa svojom porodicom, ja sam leto provela na Institutu na onkologiju… I jesen, i zimu, i proleće. Umesto da decu vodim na more, ja sam na dan zakazanog leta morala da im saopštim da imam rak. Verujem da su deo priče o pustom okeanu osetili i oni. Umesto da dojim svoje treće dete dve godine, ja sam morala da prekinem u njenom 11. mesecu.

Kako sam uopšte dobila rak? Za ovih godinu dana jedino što sam utvrdila je da je ovo pitanje vredno milion dolara. Nemam nikoga u porodici sa tom dijagnozom. Išla sam redovno na kontrole koje uključuju ultrazvuk dojki. Dojila sam svo troje dece u proseku po godinu i po dana. Imala uredne trudnoće. Hranila se relativno zdravo. Ne znam kako sam se našla na sred okeana. Samo znam da moram da plivam i to najbolje što mogu. Jer sam potrebna svojoj deci još dugo godina…

Proces lečenja koji sam ja prošla, podrazumevao je hitno otpočinjanje hemioterapije, kako bi se tumor zaustavio i smanjio, jer mu proces laktacije nije išao u prilog. Samo ga je pogoršao. Činjenica da sam dobila rak tokom dojenja bebe iznenadila je sve oko mene, ali ne i doktore, jer im se sve češće javljaju žene posle trudnoće. Iako u javnosti vlada mišljenje da je nemoguće da se dobije rak tokom dojenja, moj slučaj, kao i drugi – potvrđuju da pravila nema. Treba da budemo oprezni uvek. Treba zakazati taj ultrazvuk na svakih godinu dana, možda i šest meseci. Svaku sumnjivu promenu treba proveriti.

Prvi rođendan svoje treće bebe proslavili smo kod kuće. Bez gostiju. Samo nas petoro. Ja sam se trudila da, nakon prve hemioterapije, sačuvam kosu bar do rođendana. Jer kakva će joj slika ostati, za njen prvi rođendan. Slika je ostala, a kosa skoro cela otpala sutradan. Odmah sam je zamenila perikom. Nisam se osećala bolesno i nisam želela tako i da izgledam. Borite se vi sa ljutim protivnikom, ali najviše bole sažaljivi pogledi. Ja ih nisam želela.

Ono što zovu borba sa rakom je u stvari slepo slušanje lekara, jaka disciplina i veliko odricanje. Odricanje od svih dosadašnjih navika, poštovanje pravila i stalna izolacija. Lečite se po protokolu. Moj je bio – hemioterapija, operacija i zračenje, na koje sam išla svaki dan tokom vanrednog stanja. Ovog meseca me očekuju prve kontrole.

Kad se osvrnem na prethodnih godinu i nešto dana, i dalje deluje neverovatno da se to desilo meni. I dalje ne znam kako sam se našla na sred okeana i kako sam uspela da dođem do sigurnog kopna, ali znam da u životu treba čuvati i negovati svaki dan. I ne treba nam tamo neki okean da nas na to podseća.”

***

Bonus video:

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar