Slađana je zbog alkohola izgubila muža: „Ni kao supruga ni kao psihološkinja nisam uspela da ga spasem, ovo je ključni razlog“

Slađanin suprug Ivan Šuškavčević je preminuo 28. 7. 2024. od ciroze jetre u Kliničkom centru Crne Gore. Imao je samo 46 godina. Slađana, koja je psihološkinja, rodom je iz Bara, a odrasla je u Kaliforniji. Kad se vratila u Crnu Goru, našla je posao i ljubav.

U početku nije bilo znakova da pije

Ona sada za Nova.rs priča da li je pre braka znala da Ivan ima problema sa pićem i u kom trenutku je shvatila da zbog alkohola može da ostane bez muža.

„U početku nije bilo nikakvih indikacija da Ivan konzumira alkohol, niti se žalio. On je pre 20 godina imao saobraćajnu nezgodu i zbog pogrešne transfuzije krvi dobio je bio hepatitis B koji mu je oštetio jetru. Nije smeo uopšte da konzumira alkohol. Doduše, nije smeo niti ništa gazirano, kiselo, ljuto, masno... Istina je da se nije dovoljno pridržavao zdravog načina ishrane posle udesa, ali ni sam nije bio svestan u kojoj meri mu je zapravo jetra bila oštećena dok nije bilo prekasno, nažalost. I tek pre par godina sam shvatila da je Ivanu ugroženo zdravlje zbog jetre. Nisu mu lekari uradili na vreme biopsiju jetre, pa se stanje samo dodatno pogoršalo sve dok nije završio na Intenzivnom odeljenju u KC CG prošlog leta i tu i preminuo nakon 28 dana borbe.“

Posebno teško u ovoj Slađaninoj priči je to što je ona psihološkinja koja je dala sve od sebe, a nije uspela da spase muža od alkohola.

„Zapravo, on se nikad nije žalio jer je bio čovek koji nije hteo nikoga da opterećuje. Sam je nosio svoj životni krst od udesa pre 20 godina. Kao psihološkinja i supruga pružala sam mu dobronamerne savete i svu toplinu i verovala sam da će se ipak izvući jer je bio prebrodio mnoga životna iskušenja do tada. Bio je po prirodi veoma snažan i jak, čak nikad bolestan. Uvek je brinuo o drugima, prevashodno o porodici. Bio je požrtvovani otac našoj ćerki Simoni i suprug, brinuo je o svojim starim roditeljima, uređivao njihovu porodičnu kuću na selu, uzgajao voće. Imao je čak u jednom periodu i svoj vinograd. Bio je izuzetno vredan i ponosan na svoj rad i trud, voleo mnogo porodicu i zavičaj.“

Kako kaže, bio je veoma tradicionalan čovek, ali i hedonista koji je voleo da uživa maksimalno u životu i bio je veoma neposredan i društven.

Ironija je što ja kao psihološkinja nisam uspela da ga izvučem

I tu se javlja pitanje koliko uopšte bračni drug ili bliska osoba može da pomogne kod lečenja alkohololizma - šta je Slađana konkretno radila u nadi da će pomoći?

„Ivan nikad nije konzumirao alkohol kod kuće. Isključivo sa društvom ili sam. Kad sam uočila da postoji problem i da donekle to negira, obratila sam se njegovoj divnoj porodici da mu izađemo u susret i pomognemo. Takođe, obratila sam se i njegovom psihijatru. Međutim, ništa nismo mogli da uradimo na silu osim ubeđivanja.“

Kako kaže, u Crnoj Gori za sada nema grupne podrške Anonimnih alkoholičara sa mentorom kroz redovne sastanke uživo, već isključivo putem Zoom-a, što je propust za 21. vek.

„Ironija i paradoks jeste što ja kao supruga i psihološkinja nisam uspela da ga izvučem i spasem od bolesti, ali verovala sam da će mu psihijatar, izabrana doktorka i gastroenterohepatolozi više pomoći, kao neutralni posmatrači i medicinski stručnjaci sa dugogodišnjom iskustvom. Međutim, više su mu odmogli nego pomogli jer ga nisu na vreme smestili na bolničko lečenje dok već nije bilo prekasno, nažalost.“

Ceo zdravstveni sistem je zakazao

Slađana priča i koliko je sistem zakazao u njihovm slučaju i zašto bez podrške institucija nema stvarnog izlečenja.

„Celokupan zdravstveni sistem je zakazao u Ivanovom slučaju. Nije prvi, niti poslednji, a on je, nažalost, platio najveću moguću cenu za to. Jednostavno, Ivanu nije sprovedena adekvatna, bezbedna i neophodna detoksikacija organizma i lečenje od alkohola u bolnici, niti su mu lekari primenjivali odgovarajuće tablete/blokatore za odvikavanje od alkohola na vreme pod bolničkim uslovima i nadzorom psihijatra. Dakle, naš zdravstveni sistem i lekari u Crnoj Gori su zakazali i ovog puta, a Ivan je ispaštao zbog nemarnosti stručnjaka, u najmanju ruku.“

Kaže kako su tražili pomoć, ali bilo je već prekasno. Nisu mu uradili biopsiju jetre niti ga smestili na bolničko lečenje ranije jer je on bio funkcionalan i sposoban za rad. Radio je do samog kraja života, za razliku od drugih sa istim simptomima i tegobama.

Zašto je vrlo opasno da alkoholičar naglo prestane da pije

Naša sagovornica napominje i zašto je vrlo opasno da alkoholičar naglo prestane da pije.

„Detoksikacija organizma od alkohola predstavlja inicijalnu pomoć i najbitnija je početna faza u tretmanu lečenja alkoholizma. Moje iskustvo je pokazalo i potvrđuje da nikako ne treba pokušavati odvikavanje od alkohola samostalno u kućnim uslovima, budući da se može završiti smrtnim ishodom. Alkoholna kriza izazvana je tolerancijom organizma i mozga na alkohol. A odvikavanje od alkohola na suvo zaista može izazvati kobne posledice, uključujuči i smrt, kao u slučaju mog supruga.“

Nažalost, celu ovu izuzetno tešku situaciju dodatno komplikuje osuda okoline.

„Alkohol, kocka, cigarete, zavisnost od interneta predstavljaju veliki problem ne samo u Crnoj Gori već u celom regionu i poražavajuća statistika ne jenjava, a naročito predstavlja opasnost za našu omladinu. Postoji predispozicija za alkoholizam, ali su veći faktor i uzročnik porodični i društveni obrasci ponašanja. Između ostalog, naše društvo treba da pokaže empatiju prema zavisnicima jer alkoholizam obuhvata komponente mentalne bolesti, a ne samo fizičku zavisnost. Stigma prema njima mora da se iskorenuje da bi buduće generacije stasale i izbegle tu problematiku.“

Kao i u svemu, prevencija i obrazovanje su ključ, ali naši kulturološki, porodični i tradicionalni obrasci ponašanja odmalena, kao što je dostupnost alkohola u porodičnom okruženju, pogoršavaju stanje svesti naroda jer se podstiče konzumacija alkohola u skoro svakoj prilici i poželjna je u društvenom kontekstu, naročito u „dokazivanju muškosti“, što je posledica patrijarhalnog pogleda muževnosti i vaspitanja, kaže Slađana.

Ona priča i koliko joj je teško i kao stručnjaku i kao mami da sa detetom razgovara o svemu što se desilo.

„Srećom, naša ćerkica Simona ima veoma lepe uspomene i sećanja na tatu i veoma je zrela. Pričam joj kako nas sad tata čuva sa neba i da njegov duh nije umro, već samo telo. Ja sam isto odrasla bez oca, pa ova situacija donekle otvara dodatne rane na duši, ali sve je to život i od sudbine se ne može pobeći. Samo ne treba ponavljati životne greške.“

Njoj je sada nov izazov uloga i majke i oca, koju je, kako kaže, nemoguće nadomestiti.

„Takav čovek kao što je bio Ivan se neće vise roditi. Ivan nikad nije bio moj pacijent, već moja ljubav. Gajim nadu da ćemo se opet sresiti na onom svetu, gdje nema više bola, tuge ni patnji.“

Da može da vrati vreme, šta bi drugačije uradila

Na kraju ona priča - da može da vrati vreme - šta bi drugačije.

„Možda bih bila stroža supruga i postavila bih mu ultimatume. Urgirala bih njegovim lekarima o ozbiljnosti situacije. Neka sad Ivanov slučaj bude nauk lekarima i dobronamerna opomena da institucije moraju da rade podrobnije sa svojim pacijentima, prevashodno sa empatijom, kao što dolikuje njihovom etičkom kodeksu. Kad se ovakve životne tragedije dese, čovek konstantno vraća film u glavi, pita se šta bi bilo da sam npr. ovako postupila ili onako, ali to samo dodatno razara psihu. Ne treba kriviti sebe za prošlost i izbore kod voljene osobe, već i sebe bodriti empatijom, duševnim mirom i mentalnom snagom. Treba prihvatiti da je život jedna velika lekcija, a na nama je da odlučimo svojom slobodnom voljom kako ćemo se ophoditi sa najvećim darom – vremenom.“