0
Stogodišnjaci su najbrže rastuća demografska grupa svetske populacije, ali tajna dugovečnosti još izmiče naučnicima. Nedavna studija, objavljena u GeroScience-u, otkrila je neke uobičajene biomarkere, uključujući nivoe holesterola i glukoze, kod ljudi koji žive preko 90 godina.
Stogodišnjaci su dugo u fokusu naučnika, jer mogu pomoći da razumemo kako da živimo duže, a možda i kako da starimo u boljem zdravlju. Ipak, studije dugovečnosti uglavnom su bile male i koncentrisane na odabranu grupu, na primer, isključujući stogodišnjake koji žive u staračkim domovima.
Sada, Science alert skreće pažnju na najveću studiju koja upoređuje profile biomarkera merene tokom života kod izuzetno dugovečnih ljudi i njihovih vršnjaka kraćeg veka.
Istraživanje je obuhvatilo podatke od 44.000 Šveđana koji su bili podvrgnuti zdravstvenim procenama u dobi od 64 do 99 godina – oni su bili uzorak takozvane Amoris kohorte. Ovi učesnici su zatim praćeni kroz podatke švedskog registra do 35 godina. Od ovih ljudi, 1.224, ili 2,7%, živelo je 100 godina. Ogromna većina (85%) stogodišnjaka su bile žene.
Uključeno je dvanaest biomarkera na bazi krvi koji se odnose na upalu, metabolizam, funkciju jetre i bubrega, kao i potencijalnu pothranjenost i anemiju. Sve ovo je u prethodnim studijama povezano sa starenjem ili smrtnošću.
Biomarker povezan sa upalom bila je mokraćna kiselina – otpadni proizvod u telu uzrokovan varenjem određene hrane.
Gledali su se i markeri povezani sa metaboličkim statusom i funkcijom, uključujući ukupni holesterol i glukozu, i oni koji se odnose na funkciju jetre, kao što su alanin aminotransferaza (ALAT), aspartat aminotransferaza (ASAT), albumin, gama-glutamil transferaza (GGT), alkalna fosfataza (ALP) i laktata (laktata).
Takođe, gledao se kreatinin, koji je povezan sa funkcijom bubrega, i gvožđe i ukupni kapacitet vezivanja gvožđa (TIBC), povezan sa anemijom. Konačno, naučnici su istražili i albumin, biomarker povezan sa ishranom.
Rezultati istraživanja pokazali su da, generalno, oni koji su stigli do svog stotog rođendana imaju niže nivoe glukoze, kreatinina i mokraćne kiseline od šezdesetih godina nadalje.
Iako se srednje vrednosti za većinu biomarkera nisu značajno razlikovale između stogodišnjaka i onih koji nisu toliko dugo živeli, stogodišnjaci su retko pokazivali ekstremno visoke ili niske vrednosti.
Na primer, veoma mali broj stogodišnjaka je imao nivo glukoze iznad 6,5 mmol/L ranije u životu, ili nivo kreatinina iznad 125 µmol/L.
Za mnoge biomarkere, i stogodišnjaci i oni koji nisu stogodišnjaci imali su vrednosti izvan opsega koji se smatra normalnim u kliničkim smernicama. To je verovatno zato što su ove smernice postavljene na osnovu mlađe i zdravije populacije.
Kada su naučnici istraživali koji biomarkeri su povezani sa verovatnoćom dostizanja 100. godine, otkrili su da su svi osim dva (alanin i albumin) od 12 biomarkera pokazali vezu sa verovatnoćom da će se navršiti 100 godina. To je bilo čak i nakon što se uzme u obzir starost, pol i opterećenje bolesti.
Ljudi u najnižim od pet grupa za nivoe ukupnog holesterola i gvožđa imali su manje šanse da dostignu 100 godina u poređenju sa onima sa višim nivoima. U međuvremenu, ljudi sa višim nivoima glukoze, kreatinina, mokraćne kiseline i markera za funkciju jetre takođe su imali smanjene šanse da postanu stogodišnjaci.
Čak i ako su razlike za neke biomarkere prilično male, one sugerišu potencijalnu vezu između metaboličkog zdravlja, ishrane i izuzetne dugovečnosti. Studija, međutim, ne dozvoljava nikakve zaključke o tome koji su faktori životnog stila ili geni odgovorni za vrednosti biomarkera.
Ipak, razumno je misliti da faktori kao što su ishrana i unos alkohola igraju ulogu. Praćenje vrednosti bubrega i jetre, kao i glukoze i mokraćne kiseline kako starite, verovatno nije loša ideja.
