„Borba bre“ i kako je Penjaroja shvatio da mora kao Dule Vujošević

Ipak, utisak koji su crno-beli ostavili u Milanu je daleko bolji od rezultata i za promenu je bio takav da nema mnogo prostora da se igračima nešto preterano zamera.

A za to je bilo potrebno da izađu na teren i daju svoj maksimum, kao što je to moralo da bude i u mnogo drugih utakmica ove sezone kada je ekipa doživljavala teške blamaže.

Sada to nije bio slučaj, a da je bilo malo sreće, jednog igrača više u rotaciji i normalnog sudijskog kriterijuma, Partizan bi na kraju možda dobio i ovaj meč.

Ključan razlog bila je činjenica da ovoga puta ekipa nije odustajala kada bi primila udarac. A primala ih je i to na razne načine, ali je ipak sve vreme uspevala da ostane na nogama i natera favorizovanog rivala da prolije mnogo znoja kako bi upisao pobedu.

Glavni razlog za to je što je pre svega Đoan Penjaroja shvatio da za ovaj tim u ovom trenutku postoji samo jedan put, a to je borba na krv i nož.

Iako kvalitet postoji da se igra napadačka košarka kakvu je Penjaroja kao trener preferirao tokom karijere, problemi sa povredama, hijerarhijom, karakterom igrača i opštim stanjem oko kluba ne dozvoljavaju da se previše razmišlja o finesama, setovima za šutere, specifičnim akcijama i sličnim stvarima.

Ovaj tim neće igrati elitnu odbranu jer za to nema kvalitet, ali će uz pravi pristup moći da je igra na dovoljno pristojnom nivou i da uz određena podešavanja, bolju raspodelu uloga i lopti i povratak bar nekih od povređenih igrača u rotaciju može da bude konkurentan u Evroligi i do kraja sezone popravi utisak i uz to spremi ekipu za bitku sa Zvezdom na domaćem frontu.

Ponovo je galvanizator takvog pristupa bio Arijan Lakić, koji se bacao i na glavu, leteo po terenu i ginuo za svaku loptu, i uz to uspeo da pogodi i nekoliko šuteva. Pratili su to, kao po običaju, Nik Kalates i Toni Džekiri i davali tempo takvoj igri, i u veteranskom stilu pokazali kako treba da igra ostatak rostera. Energija i želja Kamerona Pejna gotovo da nikada nisu bile sporne, a to je već dovoljno dobra osnova da se oko nje ređaju i ostali.

Kao što smo pisali i ranije, za Partizan je u ovom trenutku bitnije ko želi da se bori i u situaciji u kojoj ne postoji rezultatski motiv, nego da se gleda u odnosu na eventualni potencijal koji nestaje kada nema pravog pristupa.

Isak Bonga i Bruno Fernando nisu imali dobre večeri u Italiji, naročito centar crno-belih, ali je i kod njih jasna želja da se pogine. Prvi put smo videli da ekipa na loše suđenje, koje je prati neko vreme, reaguje sa željom i po srpski inatom da odgovori i pokaže zube, da se ulazi u meso i da je ekipa spremna da se prilagođava.

Partizan je imao loše odbrambeno poluvreme, pa je Đoan Penjaroja u pauzi prilagodio odbranu na pik-en-rolu i sve se promenilo. Shvatio je da samo napadom, koji ume da se ugasi, ne može puno.

Počeo je da menja pristup na klupi, da bude uključeniji, da vikne kad treba, pokaže ljutnju i nagradi igrača zbog dobre odbrane. Još uvek je u tome limitiran nedostatkom velikog broja igrača, pa recimo Sterling Braun, koji pokazuje znake promene mentaliteta, ali ne u dovoljnoj meri, na terenu igra više minuta nego što bi trebalo.

Dilan Osetkovski igra sve bolje u napadu i daje širinu, ali i dalje olako ispada u odbrani i utisak je da tu često nije fokusiran, i potrebno je da se što pre vrati i Pokuševski baš zbog te rotacije.

Biće veliki izazov pronaći rolu i Dvejnu Vašingtonu, koji je znao da donese poene, ali na uštrb timske igre i loše odbrane.

Penjaroja će morati da mu pronađe balans i ne dozvoli mu da preuzme ekipu, ma koliko bio efikasan, već da ga drži na terenu u ograničenim dozama kada je u dobrom napadačkom ritmu.

I kada se budu vraćali ostali nosioci u spoljnoj liniji, ne sme se previše odstupati od principa koji je u poslednje vreme vratio u život Partizan.

Jasno je to verovatno i Penjaroji, koji ukoliko želi da bude upamćen u dobrom svetlu u Partizanu i ne napravi sebi korak nazad u karijeri, mora ovoga puta drugačijim putem od onog na koji je navikao.

„Borba bre“, čuveni usklik Duleta Vujoševića kada je vodio Partizan koji je igrao ratničku košarku, nešto je što Partizanu treba sada. Kada se krene iz te perspektive, doći će do izražaja i napadački potencijal ovog tima, a ako se kockice sklope, mogli bi crno-beli u završnici sezone da budu mnogo konkurentniji.