Iskrena ispovest Zorice iz Beograda: Čitala sam knjigu Alana Kara i shvatila da ću umreti kao rob. Jedno obično "neću" sve je promenilo

Sada mogu da kažem da je bilo mnogo lakše nego što sam mogla da zamislim. I krivo mi je što ranije nisam poverovala u svoju sposobnost da živim bez katrana, bez, citiraću jednog kolegu, dodatne „dnevne doze destrukcije“.A moja takozvana ljubav sa cigaretama trajala je dugo. Iako nisam bila od onih koji su propušili zato da bi se uklopili u društvo i bili kul, pušila sam bezmalo 30 godina. Propušila sam zato što sam sanjala da pušim cigaretu i zato što mi je u tom snu pre mnogo godina bilo lepo. Toliko mi je bilo lepo da sam prvih nekoliko cigareta pušila u samoći sebično. Mladost, ludost, rekla bi svaka sredovečna persona, što sad definitivno jesam.Elem, pušila sam mnogo, uvek, kad god nije bilo potpuno neprimereno. Iliti nisam pušila samo dok spavam, na poslu, u pozorištu, bioskopu. Grozno jeste, ali pušila sam i u neki toaletima zdravstvenih ustanova - u svim našim bolnicama postoji neki kutak za pušenje.Dobar uvid u to koliko sam zavisna od nikotina dobila sam dok sam za potrebe jednog teksta čitala knjigu „Lak način da ostavite pušenje“ Alana Kara. Tada sam shvatila da sam, pod jedan, zavisnik, što je dobar eufemizam za narkomana, ali da nijednu odluku ne mogu da donesem bez cigarete.O tome taj čovek piše u toj knjizi – da je pušač zapravo narkoman, to mu je naravoučenije. Dok sam čitala knjigu, prvi put mi je kroz glavu prošlo da bi možda, nekad trebalo da ostavim pušenje. Bilo je to 2015. i ne, nije me ubedio da treba da postanem nepušač i da žrtvujem svoje „uživanje“.

I ja sam, baš kao i on, morala da zapalim da bih se javila na telefon, da bih okrenula neki telefonski broj, da bih mogla da prebacim TV kanal – da bih mogla da donesem bilo koju odluku, ma koliko ona bila banalna, glupa, obična. Morala sam da zapalim dve-tri, jednu za drugom, pri pomisli da bi trebalo/bilo dobro ili zdravo da prestanem da pušim. Nesanicu i anksioznost gušila bih dimom cigarete. Tuzi i bluzu duvala bih dim u lice. Motala sam da bi smanjila broj popušenih cigareta i ubeđivala se kako je motani duvan zdraviji, bez aditiva. Naučila sam da motam cigare dok hodam. Palila sam odmah posle jela, držala sam dijetu uz pomoć cigareta. Pozajmljivala sam novac da ne bih slučajno pred kraj meseca bila bez duvana.Nisam imala više nijednu fotografiju bez cigarete.Trudila sam se da zaštitim svoju decu, pa sam usred zime, jutarnju kafu u šest ujutru, pila u jakni na terasi.Živela sam jedan duvanom potpomognut život.I nisam ga napustila čak ni kada sam imala težak zdravstveni udarac. I kad mi je život visio o koncu, dim mi je bio signal životne vatre.Neverovatne stvari je pušač u stanju da pomisli kako bi opravdao svoju poročnost.I tako do dana za preokret, koji je u moj život stigao spontano. Bez plana i autosabotaže.Kada sam shvatila da su mi od 30 popušenih cigareta prijale tri, da mi više nijedan duvan ne odgovara, da me peku desni i da me probadaju pluća, da ne mogu ni da zapalim industrijsku cigaretu, spontano, jedne večeri nisam sišla do radnje kod Olge (koja je ubrzo potom umrla od raka pluća) da kupim duvan. Imala sam filtere, imala sam papiriće, ali nisam imala želju da zapalim.I tek tako, kao što su cigarete ušle kroz san u moj život, tako su iz njega i izašle.Nikome nisam govorila da sam ostavila cigarete – samo više nisam pušila.Nisam zapamtila ni datum, nisam računala niti beležila dane svoje nove nepušačke ere.Samo sam bila nepušač.I sada samo jesam nepušač.Nisam davež, nikome ne pričam da treba. Samo ne pušim.Ne osećam se zdravo, osećam se slobodno.BONUS VIDEO: