Depresija je mentalna bolest koju nazivaju i „tihi ubica“. Uprkos tome, u Srbiji se depresija i dalje ne smatra ozbiljnim zdravstvenim problemom i okružuju je brojne stigme.
Često okolina nema razumevanja za osobu koja pati od depresije, a bolest neretko prati osećaj sramote i društvena osuda. Takođe, depresija je bolest za koju se vezuju mnoge zablude, nastale zbog nedovoljnog poznavanja karakteristika ovog opakog problema.
Depresija je mentalno oboljenje, podrazumeva neraspoloženje koje se razvija bez vidljivog razloga, ili koje po svom intezitetu i dužini trajanja prevazilazi uzrok. Može se javiti u bilo kojoj životnoj dobi.
Depresija nije isto što i tugovanje. Tuga je emocija koja se javlja kao normalna reakcija na određeni teški životni događaj. Kod depresije ne mora uvek postojati događaj koji joj prethodi.
Važno je da umemo da prepoznamo koji su simptomi depresije kako bismo ih na vreme uočili kod bliskih osoba. Samo na taj način možemo da im pomognemo da na vreme reaguju i potraže pomoć.
Depresija nije isto što i anksioznost, ali neosnovani strah od budućnih događaja može biti jedna od karakteristika depresije.
Vodeća emocija kod anksioznih poremećaja je intenziviran, kontinuiran strah i negativno predviđanje budućnosti.
Kod depresije se javlja sniženo raspoloženje, tuga koja traje, a nije uzrokovana nekim životnim događajem, manjak energije i stalan umor, kao i nedostatak želje za aktivnostima koje su ranije izazivale zadovoljstvo.
Depresija se razlikuje i po tome što nema straha od budućnosti, već je često sasvim „crna“.
Anksioznost i depresija ipak imaju zajednički negativni obrazac misli o budućnosti.
Depresija se ispoljava i u vidu telesnih simptoma, koje možemo da primetimo kod bliskih osoba.
Ritam spavanja može biti poremećen, tako da se osobe otežano uspavljuju, često se bude tokom noći, spavaju previše ili premalo.
Moguća je promena apetita i, u skladu s tim, telesne težine. Telesni simptomi depresije su i problemi sa koncentracijom, neodlučnost, gubitak energije ili osećaj stalnog umora.
Depresiju dijagnostikuje samo stručnjak za mentalno zdravlje. Postoje i određeni testovi depresije dostupni onlajn, ali vam ne mogu pružiti pozdanu dijagnozu.
Bekova skala depresivnosti (BDI) je jedan od najpopularnijih instrumenata za merenje intenziteta i simptoma depresivnosti u kliničkoj i opštoj populaciji. Sastoji se od 21 pitanja i meri karakteristične stavove i simptome depresije.
Test depresije pojedincu može dati psiholog ili psihijatar, a ovo je metoda pomoću koje se može postaviti dijagnoza depresije.
Klinička depresija je vid dugotrajnog depresivnog poremećaja. Glavna odlika je dugo depresivno stanje, koje traje i preko dve nedelje.
Osobe ne mogu više da obavljaju svoje obaveze, ne mogu normalno da obavljaju svoj posao, ne mogu normalno da se ponašaju u društvu, niti da brinu o sebi i drugima.
Klinička depresija često podrazumeva povlačenje osobe u sebe, potišenost, nesanicu, pesimističnost, beznađe i nemogućnost koncentarcije.
Osobi koja pati od kliničke depresije ne možemo reći da će sve „biti bolje“, jer tako često izazivamo suprotni efekat – pogoršanje stanja.
Ne postoji univerzalni lek za depresiju.
Depresija je bolest koja se različito ispoljava kod svake osobe. To znači da terapija koja pomaže jednoj osobi ne mora nužno da bude efikasna za druge.
Kada se udruže terapije i lekovi uz promene u načinu života (vežbanje, ishrana i smanjenje stresa), zbrinjavanje i lečenje depresije je moguće.
Depresija kod dece nije toliko česta pre puberteta. Kod tinejdžera se javlja češće.
Depresiju kod tinejdžera prati uobičajeni simptomi, međutim mogu se pojaviti i neki karakteristični za adolescenciju.
Simptomi depresije kod dece mogu biti pojačana nervoza i nezadovoljstvo, neprijateljski stav, napadi besa.
Tinejdžeri imaju probleme u školi, zapostavljaju održavanje lične higijene, doživljavaju manjak samopouzdanja i često negativno gledaju na budućnost. Bitno je ukazati da kod depresije kod dece postoji rizik od zloupotrebe psihoaktivnih supstanci.
Važno je da roditelji uoče simptome depresije od dece i utvrde da li treba zatražiti stručnu pomoć.
Depresija je emocionalni poremećaj, ali ne može se reći da postoji zasebna vrsta emocionalne depresije. Zapravo, simptomi depresije se ispoljavaju upravo kroz emocionalne promene.
Depresiju u emocionalnom smislu prati osećaj duboke tuge, praznine ili beznađa. U emotivnom smislu, javljaju se i besni ispadi, razdražljivost ili frustracija, čak i zbog malih stvari.
Depresiju prati i bezvoljnost, u vidu gubitka interesa ili zadovoljstva pri aktivnostima poput seksa, hobija ili sporta.
Bipolarna depresija se javlja u bipolarnom poremećaju. U pitanju je poremećaj pri kojem dolazi do naglih promena raspoloženja, ali ga prate i mnogi drugi simptomi.
Osobe koje pate od bipolarnog poremećaja imaju hipomanične i depresivne epizode. Depresivne epizode kod bipolarne depresije traju najmanje dve nedelje.
Bipolarna depresija izaziva razdražljivost, osećanje krivice i nemira, kao i drastične promene ponašanja i delovanja. Osobe su takođe pospane, usporene i moguće je povećanje telesne težine.
Hronična depresija se naziva i distimija. Osoba ima sve simptome depresije, ali su blaži i mogu trajati godinama.
Kod hronične depresije javlja se pad produktivnosti i teško se donose odluke. Često se zloupotrebljavaju psihoaktivne supstance, koje osobi olakšavaju probleme trenutno, ali dugoročno dolazi do zavisnosti i pogoršanja simptoma depresije.
Anksioznost i depresija su dva različita mentalna problema, ali osoba ih može iskusiti istovremeno.
Anksioznost prati osećaj straha i panike od budućnosti, uz fizičke simptome poput ubrzanog disanja, glavobolje, pojačanog znojenja, ubrzanog kucanja srca.
Dok se kod anksioznosti javlja osećaj straha od budućnosti, kod depresije osećamo beznadežnost u odnosu na budućnost. Osoba razmišlja sporo i teško se koncentriše, ali može osećati i nemir povezan s anksioznošću.
Endogena depresija ima biološki uzrok, odnosno genetsku predisponiranost. Osim naslednog faktora, uzrok endogene depresije može biti i fiziološka promena u mozgu.
Unipolarna depresija je vrsta poremećaja raspoloženja u kojem dominira jedna vrsta simptoma.
Ovu vrstu depresije karakteriše uporni osećaj tuge ili nedostatak interesovanja za spoljne nadražaje.
Unipolarna depresija se razlikuje od bipolarne depresije, koja se odnosi na oscilirajuće stanje između depresije i manije. Unipolarna depresija se isključivo ispoljava negativnim emocijama.
Bipolarni poremećaj se drugačije naziva i manijakalna depresija. U pitanju je ozbiljan poremećaj mozga pri kojem osoba doživljava ekstremne oscilacije u razmišljanju, raspoloženju i ponašanju.
Osobe sa dijagnozom manijakalne depresije imaju hipomanične i depresivne epizode.
Reaktivna depresija se kod osoba javlja nakon izuzetno teškog životnog događaja. To može biti recimo smrt bliske osobe, nesreća, preseljenje ili gubitak posla.
Reaktivna depresija može dosta da oteža prilagođavanje svakodnevnom životu nakon traumatičnog događaja. Traje duže od tugovanja i simptomi su teži i izražajniji.
Agitirana depresija je vrsta depresije koja uključuje simptome poput nemira i ljutnje. Ljudi koji doživljavaju ovu vrstu depresije obično se ne osećaju letargično ili usporeno.
Simptomi mogu biti i besni ispadi zbog sitnica, vikanje, stalna uznemirenost, ubrzane misli, stalni nervozni pokreti tela, grickanje noktiju, čupanje odeće ili kose, stalno diranje kože.
Postporođajna depresija je vrsta depresija koju se prema procenama klinike „Laza Lazarević“ doživljava 10-16 odsto majki. Uprkos tome, o ovom vidu depresije se ne govori dovoljno.
Najčešće se javlja se u prvih četiri do osam nedelja nakon porođaja. Postporođajna depresija može se javiti i tokom prve godine detetovog života, a prate je uobičajeni simptomi depresije, uz nedostatak privrženosti bebi. Zbog tog osećanja majke često osećaju i grižu savesti.
Tokom trudnoće, hormonske promene mogu uticati na hemijske procese u mozgu i izazvati depresiju i anksioznost. Ponekad trudnice ne shvataju da su depresivne, jer simptome depresije mešaju sa simptomima trudnoće.
Depresiju tokom trudnoće prati osećanje tuge, često plakanje, osećanje bezvrednosti i beznađa, pomišljanje na samoubistvo. Ukoliko se ne leči, depresija tokom trudnoće može preći u postporođajnu depresiju.
Ukoliko prepoznajete kod sebe ili bliske osobe simptome depresije, najvažnije je da se obratite psihologu ili psihijatru.
Lekari često depresiju tretiraju posebnim lekovima – antidepresivima ili antipsihoticima. Veoma je važno da nijedan od ovih lekova nikada ne uzimate na svoju ruku, po preporuci prijatelja ili člana porodice, pa čak i lekara, koji nije psihijatar.
Drugi najvažniji vid lečenja depresije je psihoterapija. Razgovor sa terapeutom može vam pomoći da naučite veštine da se nosite sa negativnim osećanjima. Nekada uz dobru psihoterapiju možete i da izbegnete ili smanjite potrebu za lekovima.
Takođe možete imati koristi od porodičnih ili grupnih terapija.
Izlaganje dozama belog svetla može pomoći u regulisanju raspoloženja i poboljšati simptome depresije.
U lečenju depresije važna je i uravnotežena ishrana, uzimanje vitamina B grupe i D, redovna fizička aktivnost tri do pet puta nedeljno, kao i izbegavanje alkohola i drugih psihoaktivnih supstanci.
***
Bonus video: Trovanje alkoholom
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar