Snimak Vučića koji igra igru ispijanja gaziranih pića i pogađa u kojoj čaši ima više šećera je da se zagrcneš: Ovih 60 sekundi je dokaz dokle smo došli

Posle nešto više od tri meseca demonstracija koje su pokrenuli studenti zbog pada nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom sadu usled koje je poginulo 15-oro ljudi prethodne večeri desilo se ono o čemu je pisala SPC - paralelna dimenzija, ali u njoj nisu građani, poljoprivednici, studenti i umetnici, već predsednik Srbije.

U trenutku kada sa insistira na ispunjenju zahteva i odgovornost, objavljen je video-klip na kojem predsednik Srbije ispred sebe ima četiri čaše gaziranog pića i njegov zadatak je da pogodi da li je u pitanju piće sa više šećera ili manje i koji brend soka je u čaši.

Upravo ovde se otvara društveni i psihološki portal našeg društva.

U društvenom kontekstu stvari su vrlo jasne. Iako je matematički 2+2=4 kao građani smo neprestano ubeđivani da je zbir 5. Taj nevidljivi broj jedan koji je serviran od strane vlasti uveravao nas je da živimo bolje, da sistem nije zakazao, da sve funkcioniše i da plate nikad nisu bile veće, da cene nikad nisu bile manje i da su žrtve koleteralna šteta, splet nesrećnih okolnosti.

Za to vreme ljudi su poginuli, cene u radnjama su se duplirale, fantomsko povećenje plata i penzija nije moglo ni da zagrebe inflaciju i marže prodavaca. Više od decenije građane Srbije je bilo sramota da diskutuju šta je realnost i šta je rezultat jednostavnog matematičkog zadataka. Ta nevidljiva jedinica u zbiru prelila je čašu tragedijama i ukaljanim dostojanstvom kao u raspravi sa korisnikom invalidske penzije u Ćićevcu koji je dobio povećanje penzije za 900 dinara. Tada ga je predsednik ubeđivao da mu niko nikada nije dao takvo veličanstveno povećanje jer da li je iko ikada nekom povećao penziju za 11%.

U psihološkom pogledu jasno je da se vlast vodi psihološkim faktorima poricanja, iskrivljene slike realnosti sa elementima narcisoidnog poremećaja ličnosti. Naime, narcisoidni poremećaj ličnosti definiše se kao ponašanje koje karakteriše osećaj samovažnosti ili bolje rečeno grandioznosti, duboka potreba za pažnjom i divljenjem. Preterana samouverenost i nedostatak razumevanja za osećanja drugih. Kada se na sve to doda društveni kontekst ubeđivanja da je 2+2=5, bilo je samo pitanje vremena kada će doći do potpune dekonstrukcije.

U dekonstrukciji svega navedenog situacija je jasna bez rascepljivanja dimenzija i stvarnosti - 2+2=4, studenti su kandidati za Nobelovu nagradu, studenti su ličnosti godine, sistem je zakazao, građani iskazuju svoje nezadovoljstvo, cene u marketima su astronomske, ugled i čast stručnjaka je ukaljan i gazirana pića se zaslađena rafinisanim šećerom ili veštačkim zaslađivačima, ali da li nekoga zaista zanima da li papile na jeziku predsednika Srbije su dovoljno naoštrene da prepoznaju da li je Kola zero ili nije u ovoj situaciji.

Gledajući snimak testiranja gaziranih pića i protesta koji traju dok studenti pešače i spavaju napolju na minusu tražeći pravdu, ovo je situacija kada se poslednji gutljaj u čaši proguta ili se zagrcneš, treće ne postoji, kao što ne postoji ni nevidljiva jedinica u jednostavnoj računici.