"Krvava litija" se zaista desila: "Senke nad Balkanom" vratile sećanje na događaj koji je zamalo uništio Jugoslaviju mnogo pre rata

Treća sezona serije vratila nas je, između ostalog, u trenutak u kojem je, nakon ubistva kralja Aleksandra Karađorđevića u Marseju, međunarodni položaj Kraljevine Jugoslavije bio značajno uzdrman.

"Želeći da obezbedi podršku Vatikana, Stojadinovićeva vlada potpisuje Konkordat, poseban sporazum sa Vatikanom koji reguliše položaj Katoličke crkve u Kraljevini Jugoslaviji. Tome se međutim strogo suprotstavlja Srpska pravoslavna crkva, koja u Konkordatu prepoznaje udar na pravoslavnu veru. U julu 1937. godine u Beogradu je organizovana velika protestna litija. Policija brutalno tuče sveštenstvo i demonstrante. Ovaj događaj ostaće zabeležen kao Krvava litija", navodi se u najavi.

Prema Vikipediji, bila je to molitvena litija za ozdravljenje patrijarha, ali zamišljena „kao velika crkveno-narodna manifestacija u borbi protiv Konkordata”. Glavni organizator bio je vladika ohridski i žički Nikolaj Velimirović i litija je trebalo da krene od Saborne crkve i ide do Hrama Svetog Save. Međutim, policija je zabranila skup. Održao se uprkos tome, a već u Knez Mihailovoj ulici je došlo do brutalnog sukoba zbog kojeg je događaj ostao upamćen kao "Krvava liturgija".

"Taj 19. jul 1937. je u Beogradu bio vreo. Ipak, ovo se nije odnosilo na vremenske uslove. Na temperaturu vazduha, iako je leto bilo u punom jeku, niko se tih dana nije preterano obazirao. Činilo se da u čitavoj državi, a naročito u njenom glavnom gradu, svi - od ministara, pa do poslednjeg prosjaka, imaju na umu samo jednu temu. I jednu reč - konkordat", opisuje Istorijski zabavnik, ali prvo daje dodatan kontekst.

Šta je konkordat?

Konkordat je međunarodni ugovor koji Sveta stolica tj. Vatikan potpisuje sa drugom državom, a koji reguliše polažaj katoličke crkve i njenih vernika u toj državi - od veronauke u školama, preko plaćanja poreza, pa sve do imenovanja sveštenika i biskupa.

Iako najstariji konkordati potiču još iz srednjeg veka, njihovo potpisivanje postalo je naročito aktuelno i važno nakon Prvog svetskog rata, raspada četiri carstva i stvaranja novih država u Evropi.

Za mladu Kraljevinu SHS, a kasnije i za Jugoslaviju, koja je nakon ujedinjenja, odjednom, pored pravoslavaca koji su nastavili da čine većinu (prema popisu iz 1931. bilo ih je skoro 50%) dobila i značajan broj rimokatolika (oko 40%) i muslimana (oko 10%), dogovor sa Vatikanom postao je od ključne važnosti.

Prvi pokušaji potpisivanja konkordata potiču iz dvadesetih godina 20. veka i vezani su za kralja Aleksandra Karađorđevića. Međutim, pregovori su tekli sporo, pa je, iako su neki nacrti dokumenta postojali, pitanje katoličke crkve u Jugoslaviji ostalo nerešeno sve do sredine tridesetih godina.

Projekat konkordata sačekao je na stolu Milana Stojadinovića u trenutku kada je postao predsednik vlade 1935. godine. On je, uz podršku kneza Pavla Karađorđevića, rešio da stvari “pomeri sa mrtve tačke”. Za to je imao bar dva razloga.

Potpisivanje konkordata trebalo je da umiri hrvatske separatističke duhove. U vladi Milana Stojadinovića bili su bosanski muslimani Mehmeda Spahe i Slovenci Antona Korošeca, ali je srpsko-hrvatski konflikt bio “rak rana” Kraljevine. Regulisanje položaja katolika u zemlji mogao bi da reši ili makar ublaži taj sukob.

Drugi razlog ticao se spoljne politike Juguslavije. Bilo je to vreme velikih previranja u Evropi. Sklapala su se nova savezništva i umirala stara. Spremao se novi rat. Usvajanjem Konkordata Stojadinović se nadao da će zemlju približiti Italiji i time poboljšati i ojačati njen položaj u svetu u kome je bilo sve jasnije da je novi sukob na pomolu.

U prvo vreme se činilo da će sve proći glatko. Konkordat je potpisan u Rimu 1935. i ta vest je u Jugoslaviji prošla gotovo nezapaženo. Ipak, sve se promenilo kada je ovaj sporazum trebalo da izglasa skupština.

Konkordatska kriza u Jugoslaviji

Nakon inicijalnog zatišja, protiv konkordata je ustala Srpska pravoslavna crkva i to snagom koja je iznenadila i vlast i dvor. Patrijarh i Sinod, ali i neki viđeniji intelektualci u zemlji, počeli su javno da istupaju, navodeći da se ovim dokumentom daje prednost jednoj konfesiji u odnosu na druge.

Naročito je sporan bio član kojim se katoličkoj crkvi priznaje pravo da “vrši misiju u Kraljevini Jugoslaviji”. Mnogi su u ovoj formulaciji videli pokušaj “pokatoličavnja”, a zabrinutost su izazvala i pitanja koje će vere biti deca iz meštovitih brakova, kome odgovaraju katolički sveštenici koji eventualno prekriše zakon, kao i ko imenuje biskupe.

Pravoslavna crkva reagovala je silovito. Sveštenici potpomognuti opozicijom, koja je u ovome videla šansu da sruši Stojadinovićevu vladu, počeli su da javno istupaju govoreći o štetnosti konkordata. Država je pokušala da odgovori mobilišući sva sredstva, a u prvom redu medije, pokušaju da objasni sadržaj i značaj ovog dokumenta, ali nije vredelo. Po gradovima, ali još i više po unutrašnjosti zemlje, stvorio se utisak da je pravoslavna vera napadnuta, da je Srpska pravoslavna crkva u opasnosti, i da će prestati da postoji ako konkordat stupi na snagu.

Negde u isto to vreme i zdravstveno stanje patrijarha Varnave se iznenada pogoršalo, pa se među narodom pronela priča da ga truju, što je situaciju dovelo do usijanja. Izgledalo je kao da će pitanje konkordata pocepati državu i da Srbiji preti verski rat.

Krvava litija

U takvoj atmosferi stigao je 19. jul 1937. za kada je bilo zakazano glasanje o konkordatu u skupštini. Tog dana trebalo je da se održi i litija za ozdravljenje patrijarha. Predviđena ruta kretanja bila je od Saborne crkve do Hrama Svetog Save.

Plašeći se nemira, policija je zabranila skup, a nakon što su se sveštenici i građani ipak okupili i krenuli ka Hramu, reagovala je nasiljem. Ništa slično Beograd ni pre ni posle nije video. U ulici Kralja Petra, kod zgrade Narodne banke, gde je “okršaj” bio najžešći, žandari su brutalno tukli, kako narod, tako i sveštenike i monahe, a povređene su bile i neke vladike.

Ovaj događaj u istoriji je ostao upamćen kao Krvava litija.

Smrt patrijarha Varnave

Borba oko konkordata se nastavila. Crkva je pretila da će iz svojih redova isključiti sve poslanike i ministre koji budu glasali za ovaj dokument. Milan Stojadinović je odbio da odustane poručujući da je reč o pitanju političke prirode i da SPC ne može da se meša u državne poslove.

Konkordat je na kraju usvojen u skupštini 23. jula sa 166 glasova “za” i 129 “protiv”. Istog dana, umro je patrijarh Varnava. Bilo mu je samo 56 godina, a sve do danas je ostala, nikada ni potvrđena ni demantovana priča, da je otrovan.

SPC je reagovala bacanjem anateme na sve pravoslavne poslanike koji su glasali za konkordat. Time su oni izopšteni iz crkve. Svim članovima Vlade, osim ministru vojske, generalu Ljubomiru Mariću, bilo je zabranjeno da prisustvuju sahrani patrijarha.

Što se konkordata tiče, kako je Jugoslavija u to vreme imala dvodomno uređenje, ostalo je da ga još potvrdi Senat. Do toga međutim, nije došlo.

Nakon svih ovih događaja, Milan Stojadinović je rešio da pitanje rešavanja odnosa sa katoličkom crkvom, ostavi po strani. Makar na neko vreme…

U međuvremenu, i jedna i druga struja nakon toga su se “ohladile” i pristale na kompromis. Država je obećala da neće goniti učesnike litije i sveštenike koji su javno pozivali na rušenje vlade. SPC je poništila ekskomunikaciju poslanika i ministara. Patrijarh Varnava je sahranjen 3. avgusta 1937. a u februaru naredne godine na njegovo mesto je izabran mitropolit crnogorski Gavrilo Dožić, što je i potvrđeno ukazom Namesništva. Konkordat nikad nije stupio na snagu.