0
Jedva čekam da moja deca napune 18 godina.
Čekam da postanu punoletni pa da ne moram više službenicama u MUP-u da nosim saglasnost bivšeg supruga kada deci treba da izvadim ličnu kartu ili pasoš – a primetila sam da je to papir na koji su državni organi najosetljiviji. Razumem, svašta se dešava, ali i ne razumem – pouzdano znam da plovina tih očeva čija je saglasnost neophodna veoma retko plaća alimetaciju, a neki je nisu platili nikad.
Elem, meni je dodeljeno starateljstvo nad decom kada sam se od bivšeg muža razvela, što je bilo pre ravno 13 godina. Od tada sam svaki put za sve moguće situacije i papire tražila od njega saglasnost.
On ne živi u Srbiji. Živi u jednoj državi u regionu. I svaki put kada sam mu tražila papir da se slaže „da našu maloletnu decu vodim na more u inostranstvo“ (što je u našem slučaju Grčka ili Crna Gora), „da im promenim prebivalište“, „da im izvadim pasoš ili ličnu kartu“ – a koji treba da mi dostavi preporučenom poštom – gunđao je.
Sve se on slagao, ali je gunđao. Gunđao je jer mora da plati taksu kod notara – bez obzira na to što nikada (cifra možda bolje ilustruje – 0 puta), ali nikada nije platio alimentaciju. A ja ga nisam tužila, pa nemam papir da to potvrdim.
Ali to je ionako druga priča.
Prva naša priča za danas jesu državne institucije – koje umesto da probaju da olakšaju tzv. samohranim roditeljima – oni im traže papire, još papira, još jedan papir, još jednu saglasnost za život – od roditelja koji u životu dece ne učestvuje. Koji nije upoznao njihovu učiteljicu, razrednu, drugare, nije im bio ni na jednom roditeljskom, nije im kupio gumicu, svesku, knjigu. Jeste dva-tri puta patike (za koje sam morala da platim carinu), jednu gitaru i jedan bicikl.
Jer – šta ako ja zloupotrebim svoju roditeljsku dužnost i na primer „kidnapujem“ svoje tinejdžere i izvadim im putnu ispravu i nateram ih da putuju, recimo, na more koje nikada ne bi videli da su kojim slučajem čekali oca čiju saglasnost nemaju.
Jer – šta ako ja zloupotrebim svoju roditeljsku dužnost i izvadim im lične karte, što je obaveza svakog roditelja čim deca napune 16 – a nemaju saglasnost od oca koji im ove godine nije čestitao 17. rođendan.
Jer – šta ako ja zloupotrebim svoju roditeljsku dužnost i zatražim da promene adresu prebivališta zato što sam se zadužila kod banke za stan – a nemaju saglasnost od oca koji im nikad kiriju nije platio.
Od tog njihovog oca stigla mi je krajem prošle godine saglasnost.
Pošto je gunđao da mu je taksa kod notara skupa – plus čekanje, plus požurivanje, plus-minus – tražila sam objedinjenu saglasnost za sve tri stvari. Nažalost, evo do prošle nedelje za jedno dete nisam stigla da podnesem zahtev za putnu ispravu. Kad ono – kaže mi službenica u MUP-u – „nisam sigurna da vam ovo sada važi, prošlo je mnogo vremena“. Iz glave mi je odmah izašao dim, a iz usta pitanje – ma da li je moguće?
„Pa, otkud mi znamo, možda se on više sa ovim ne slaže. Moram da pitam načelnicu.“ E tada sam počela da se smejem i da blamiram dete.
„A da ja vas kao ženu pitam, da li mi treba saglasnost od osobe koja deci nije čestitala rođendan, niti im platila alimentaciju? Gde ste bili da ga za to pitate?“
Rekla mi je tada da će proveriti, da verovatno onda ipak važi pošto za tu ispravu nisam podnela saglasnost, da će me zvati od ponedeljka.
Još me nisu zvali.
Ma samo da postanu punoletni, da ne moram više da se bavim svim tim specijalnim efektima samohranog roditeljstva. Pa ponavljam sebi: Izdrži, legendo, još malo.
BONUS VIDEO:
