Slavica je nasledila staru kuću blatnjaru u Aranđelovcu, bušnu na sve strane, i od nje napravila čudo

Staru, neuglednu i polusrušenu kuću od blata u selu Banja kod Aranđelovca meštani su koristili kao štalu u kojoj su gajili svinje i piliće. Kada je Slavica od oca nasledila kuću, odlučila je da od nje napravi svoj mali raj iako su je iskusni majstori savetovali da sve poruši “i lepo k’o čovek” napravi apartmane i počne da “zgrće pare”. Slavica se zahvalila na savetima i sama počela da popravlja, dasku po dasku.Danas Slavica ima svoje sopstveno utočište od gradskog života, buke, zagađenja, gužve i skučenog prostora.Ona je svoju dedovinu sačuvala u pravom smislu te reči i od kuće, za koji mnogi nisu verovali da od nje može da se napravi bilo šta, stvorila ambijent pun živih boja, cveća i detalja koji svedoče kako se nekad živelo.

Slavica Bošković (66), inače profesorka biologije u penziji, životom i poslom vezana je za Kragujevac, a porodičnu kuću u selu Banja kod Aranđelovca posećivala je vikendom.

Posle očeve smrti nasledila je imanje od 65 ari, na kome je on napravio vikendicu pored stare dedine “blatnjare” za koju ni sama, kako kaže, nije sigurna koliko je stara.Slavica za Nova.rs priča da je ta stara kuća godinama služila kao štala u kojoj su meštani gajili svinje i piliće, te da je godinama tu kuću doživljavala “samo kao štalu”, bez ikakvih planova da bi jednog dana ona mogla da postane centar imanja.

Međutim, sve se promenilo kada je počela da se bavi planinarenjem.

Viziju dobila družeći se s planinarima

“Kada sam s planinarima bila u Sloveniji, ugostili su nas članovi jednog njihvog udruženja. Jedan od planinara je izrazio želju da upozna staru šumadijsku kuću, da vidi kakav je život nekada bio. Vrlo brzo su došli kod nas i ja sam bila presrećna da ih dočekam u očevoj vikendici. Ta vikendica je mala, spavali smo po podovima, na pozajmljenim dušecima, gde god je bilo mesta. Mene je ispunila ljubav zbog tog druženja, ali sam pored ljubavi osećala i ogroman stid što su u dvorištu videli ruglo od stare kuće. To je za mene bilo poražavajuće. U Sloveniji sam videla kako oni brinu o svom nasleđu, stare kuće su im pod konac. Moja kuća je stvarno bila ruglo. Tog trenutka sam postala svesna da moram nešto da uradim. Shvatila sam da u dvorištu ima nešto vredno i znala sam da nekako to moram da sačuvam”, priseća se Slavica kako je odlučila da obnovi kuću od blata.Tri godine je usklađivala svoje profesionalne obaveze i radove na kući, ali je na kraju uspela da ostvari ono što je zamislila, s ponosom nam priča ova preduzimljiva profesorka.Od kuće u kojoj su drugi videli samo trule daske i zidove koji se raspadaju Slavica je sklapala mozaik od starih predmeta, planirala koje će boje biti prozori, gde će koji ukras da stavi i koje cveće da posadi.Sve na kući, osim zahtevnih zanatskih radova poput rušenja starog dimnjaka i postavljanja krova, uradila je, kaže, sama uz pomoć ćerke. Navodi da ništa od materijala s kuće nisu bacale, već su sve krpile, lepile, sastavljale...Sada sa ove distance iskreno priznaje da ni sama ne zna kako je sve uspela i kroz osmeh otkriva da je bila nošena nekom neverovatnom energijom”

“I ćerka i ja smo generalno zaljubljene u ovaj kraj i prirodu. Dok smo radile, ja sam imala viziju kako želim da nešto izgleda. Iako u prvom trenutku možda nisam ni imala rešenje, stalno sam razmišljala o svim mogućim opcijama i na kraju sam uvek našla pravo rešenje”, priča ona.

Ljubav, ljubav i samo ljubav...

Slavica inače još od mladosti piše poeziju i do sada je objavila nekoliko zbirki pesama. Kao profesionalna biološkinja, rekreativna planinarka i pesnikinja, u poetskom stilu nam kaže da je za sve što je uspela da napravi zaslužna velika ljubav.

“Mene je nosila ljubav prema roditeljima i onome što mi je ostalo od njih. Nosila me je ljubav prema ljudima koju sam nasledila od oca i ogromna ljubav prema prirodi i lepom”, sažela je Slavica u dve rečenice godine rada na kući.

I zaista, u njenom dvorištu, gde god da se čovek okrene, svuda će videti lepotu i detalje koji su brižljivo odabrani.Veliku livadu pored kuće Slavica je pretvorila u park. Posadila je zimzeleno ukrasno šiblje, platane, padajuće brestove, breze i sve to prošarala starim sortama voća koje sazreva u različito vreme.Opisuje da su joj za taj park s voćem inspiracija bili unuk i deca njenih prijatelja jer je želela da u svakom trenutku, od proleća pa do kasne jeseni, deca sama mogu da uberu i pojedu neku neprskanu voćku.

Od koša za kukuruz napravila spavaću sobu

Unutrašnjost kuće Slavica je oplemenila fenjerima, svećnjacima, starim slikama, goblenima, vunenim prostirkama, heklanim zavesama, zemljanim posudama i brojnim drugim sitnicama koje su se nekada koristile u domaćinstvu.Sve je, kaže, dobila na poklon od ljudi iz sela i svojih prijatelja, a svaki predmet detaljno je očistila, ofarbala živim bojama i prelakirala.Među najpopulanijim prostorijama u njenoj kući je spavaća soba koju je osmislila i napravila u starom košu za kukuruz.

Koš je pregradila platformom tako da se krevet nalazi na gornjem nivou.

**

U šali kaže da se njeni prijatelji koji dolaze da prenoće otimaju ko će da zauzme taj krevet.Kao profesorka u penziji, naša sagovornica kaže da ne može bez učionice, pa je jedan pomoćni objekat pretvorilau učionicu u kojoj su knjige i razna nastavna pomagala.Da bi upotpunila svoj ambijent iz snova, Slavica je ozidala i malu pozornicu kako bi ona i njeni prijatelji pesnici i pisci imali mesto na kome mogu da čitaju poeziju i razgovaraju o umetnosti.

Najviše se radujem susretu s prijateljima iz Slovenije

Ova vlasnica nesvakidašnjeg imanja u Šumadiji iskreno priznaje da je pokretačku energiju dobila od susreta sa planinarima iz Slovenije i ističe da su oni na neki način i zaslužni što je ostvarila svoju viziju.

U međuvremenu je, kaže, s njima postala toliko bliska kao da su rod, pa se viđaju nekoliko puta godišnje."Oni su bili svedoci nekadašnjeg rugla od kuće. Meni je puno srce kada primete nove detalje. Znaju za moju strast prema uređenju, pa me svaki put obraduju poklonima za kuću i dvorište", kaže ona.

Slavica s velikim zadovoljstvom priča da su posle njenog sređivanja kuće i ostali meštani sela Banja počeli da uređuju svoja dvorišta, te je, kaže, selo počelo da zrači lepotom.Takođe, kaže i da je ponosna zbog preduzimljivosti komšija koji su očistili divlju deponiju u šumi, pa ne crveni od sramote kada na obližnji vidikovac povede svoje prijatelje iz Slovenije.

“Za mene je sve ovo veliko bogatstvo, a ovakvo bogatstvo svako od nas nosi. Treba biti svestan svoje vrednosti i one lepote koja nam je data besplatno, koja nam se nudi. Treba biti zadovoljan time, primati lepotu i uživati u njoj. Ja u ljudima uvek prvo gledam dobro, a na ovakvom mestu je lako biti dobar. Lako je gajiti i primati lepotu”, s osmehom je poručila Slavica na kraju naše posete njenom malom raju.BONUS VIDEO: Obnovljena kuća Radoja Domanovića, kuća pisca sada turistička znamenitost