0
Heroj sa ratne fotografije.
Danas kada se obeležava Dan primirja u Prvom svetskom ratu prisete se mnogi fotografije srpskog junaka stare više od veka, kog su nazvali Oko sokolovo.
Vremenom je postala simbol Prvog svetskog rata i srpskog seljaka u njemu – požutela crno-bela fotografija povijenog srpskog vojnika, sa šajkačom na glavi, obučenog u vojnički šinjel i naoružanog puškom sa bajonetom, ogrnutog vojničkom ogrtačem, samog na osmatračnici i pronicljivog pogleda uprtog u prostor ispred sebe kao da skenira neprijateljske položaje.
Mlad čovek na njoj odlučnog i kamenog pogleda dugo je nazivan „oko sokolovo“ ili „srpski izviđač“. Jednostavno njegov identitet niko nije znao. Niko nije ni pokušavao da sazna kako se zove. Još za vreme Velikog rata fotografija je počela da putuje svetom. Služila je kao simbol odanosti vojnika ratnom zadatku radi odbrane otadžbine, kao simbol koncetracije čoveka u opasnom vremenu – ratu, kao simbol budnosti, predanosti, ozbiljnosti u obavljanju ratnog zadatka…
Stigla je čak do Japana. Pisalo se da je jedan japanski stručnjak napravio studiju o psihofizičkoj napregnutosti ovog ratnika. Iz pogleda “oka sokolovog” prepoznao je kako nepismeni srpski selјak hoće da prodre u tajne velikog manevra neprijatelјa i da o tome obavesti svoju komandu, pišu na sajtu mediasfera.rs.
Za postojanje fotografije i da se nalazi na njoj ratnik je saznao 47 godina posle završetka Velikog rata. Slučajno. A sve zahvaljujući gramofonskoj ploči „Marš na Drinu“ na čijem omotu je bila čuvena fotografija. Te 1965. godine stari ratnici su odmah prepoznali ratnika. Kostadinka Savić, iz Niša, kad je videla omot na ploči, uzviknula je: „Pazi, Dragutin Matić …“ Kupila je ploču i poslala je u Kaletince kod Gadžinog Hana, na Matićevu adresu.
O tome je u knjizi „Moj otac – Oko sokolovo“, koja je objavlјena 1998. godine povodom 80-godišnjice proboja Solunskog fronta, pisao njegov sin Blagoje Matić, novinar Politike. Videvši sliku, Dragutin je, kako piše Blagoje, uzviknuo: „Jest, to sam ja. Zaista me slikao…“ Mislio je na novinara koji ga je fotografisao i „nekud otišao“, nije znao ni da je on i preživeo, a da je fotografija dostigla svetsku slavu.
Slikao ga je Samson Černov, ruski novinar i fotoreporter. Fotografija Dragutina Matića nastala je pred povlačenje naše vojske preko Albanije. Černov se našao na prvoj liniji fronta već u prvim danima Prvog svetskog rata u Srbiji. Pratio je srpske trupe i bio na licu mesta da snimi borbe i razaranja gradova i naselјa. Fotografisao je i obične vojnike-selјake i kralјa Petra Velikog. Veliki ruski fotograf i umetnik se pokazao i kao veliki požrtvovani ratni drug srpske vojske kada je zajedno sa njom prešao Albaniju. Tada je napravio svoje najbolјe i verovatno najpotresnije fotografije Prvog svetskog rata.
A ko je zapravo bio Dragutin Matić?
Dragutin Matić rođen je 10. januara 1888. kao najmlađe dete oca Peše i majke Nevene. U porodici je bilo petoro dece. Rano je ostao bez oca, pa ga je negovao i podizao najstariji brat Đorđe. Dragutin u školu nije išao, ali je znao da čita i piše. Opismenio se u vojsci i ratu, kao i mnogi njegovi ratni drugovi. U ranoj mladosti oženio se Krunom Ranđelović iz obližnjeg sela Sopotnice. Do odlaska u vojsku sa njom je izrodio četvoro dece, a po završetku vojevanja dobio je i sina Blagoja.
Pročitajte još:
Početkom 1910. odlazi na odsluženje vojnog roka, u Beograd. Regrutovan je kao konjanik, a kasnije je prekomandovan u pešadiju. U vojsci ga je zatekao Prvi balkanski rat, u kome i on učestvuje. Bio je aktivni učesnik i Drugog balkanskog rata. U oba ova rata vojnik Matić pokazao je veliku hrabrost.
Izbijanjem Prvog svetskog rata 1914. Dragutin Matić po treći put odlazi na front. Zbog pokazane hrabrosti i odvažnosti, tokom Cerske i Kolubarske bitke, vojne vlasti su mu poverile zadatak izviđača. I upravo kada je nastala čuvena fotografija Matić je bio u ulozi izviđača.
Antonije Đurić u svojoj knjizi “Solunci govore” piše:
“Dragutin Matić, konjanik i pešak, nije mario za nauku i studije, nije znao šta je to psihologija, on je jedino znao da se neopažen privuče neprijatelјu, da ga prebroji, vidi kako je naoružan, da se zatim neopažen vrati na položaj i o tome obavesti svoje starešine… Svaki njegov izveštaj bio je pouzdan. I dragocen. I nije čudo što su mu starešine poveravale samo one zadatke u kojima se ispolјavaju snalažlјivost, mudrost, lukavstvo, srčanost…”.
Ratovao je punih šest godina, a dve godine je proveo na odsluženju vojnog roka. Za pokazano junaštvo i hrabrost, odlikovan je sa više ratnih odlikovanja. Po povratku u rodno selo vratio se svojim svakodnevnim poslovima. Bavio se zemlјoradnjom, a išao je i u pečalbu radeći kao ciglar i ćeramidžija. Jedno vreme bio je čuvar gradilišta svojih rođaka Matića u Beogradu. Svoje ratne zasluge nikada nije isticao, niti je od države tražio bilo kakvu privilegiju i beneficiju. Naprotiv, skromno je isticao „da je to bila samo njegova obaveza prema svome narodu i otadžbini“.
Ceo svoj radni i životni vek proveo je u rodnom Kaletincu. Iz njega je odlazio u vojsku, rat i pečalbu, ali mu se uvek vraćao, jer ga je neizmerno voleo. Krajem decembra 1969. se razboleo. Iz vojnog garnizona u Nišu na Suvu Planinu je poslat vojni helikopter sa lekarom po njega. Međutim, lekar je zaklјučio da Dragutin Matić ne bi izdržao put do bolnice. Umro je dva dana kasnije, 1. januara 1970.
Dragutinu Matiću podignut je spomenik na trgu ispred opštine Gadžin Han. Otkriven je 1998. godine u okviru proslave osamdestogodišnjice oslobođenja Srbije.
BONUS VIDEO: Najinteligentniji ljudi sveta
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
