Kada sam se jutros probudio i po navici ušao na Instagram, nije mi ni palo na pamet da će me za dobro jutro dočekati poruka - "Nadam se da ćeš umreti od raka i side, pederčino", sa sve ošišanim slovima, jer osoba koja je to napisala u naletu svoje agresije verovatno nije marila za ošišano č, ć i š.

Šta je uopšte nekoga dovelo do toga da me, čitajući uvrede kojima me ovih dana obasipaju na Tviteru, zapravo pronađe na drugoj društvenoj mreži i da mi napiše takvu poruku? Ne znam, verovatno isto što i druge ljude koji su mi napisali da bi trebalo da me bude sramota jer „vređam crkvu“ i „precednika“, „botujem za Đilasa“ (?!), i šta sve ne.

I onda sam ustao iz kreveta i pokušao da ne razmišljam o tome dok sam kuvao svoju prvu jutarnju kafu, ali jebiga, koliko god govorio da me ne dotiče mišljenje random, anonimnih ljudi na internetu, sada mi nije bilo najprijatnije. Pogotovo ne jer sam shvatio da neko zapravo želi da umrem od raka i side samo zbog toga što mu se nije dopao neki moj tekst? Koji? Ne znam, dnevno ih napišem toliko da ne mogu da pohvatam, iskreno.

Ali, ako je sudeći po onome što su o meni pisali na Tviteru prethodnih dana, isprva blago me označavajući kao „pedera“ koji „kida to jebem se za dinar sranje“, shvatam da je emocije dela elitnog Srbistana razdrmalo to što sam kao muškarac pisao o poljupcu pop pevača i njegovog dečka, tome što crkva ignoriše pandemiju koronavirusa i vernicima daje da ližu istu kašiku u najvećem piku obolelih, ali i to što sam prema njihovim rečima više puta ismevao „precednika“ države, ili šta god.

Međutim, kroz samo par nedelja, stvari su eskalirale. Od „Jovovića koji depilira grudi“ i kaže da su tamo neki političari zgodni, neki anonimusi na internetu su krenuli da dele moje privatne fotografije, mesto stanovanja, detalje iz mog privatnog života, govoreći da znaju gde živim, sa kime živim, kako živim i sa kime spavam.

I to je već previše.

Znači li to da sada treba da razmišljam o tome da li će neko želeti da me sačeka u kraju dok krenem do prodavnice?

Možda deluje kao da preterujem, ali gledajući primere svojih kolega i slušajući na televiziji o atmosferi u kojoj živimo, mislim da ipak ne preterujem.

Nisu li nedavno u Skupštini Srbije rekli da su novinari Nova S i N1 državni izdajnici i strani plaćenici? Nije li čovek iz redova SNS Vladimir Đukanović nedavno podelio moj tekst i ime govoreći da sam „ateistička spodoba koja zaslužuje da joj se iskaže gađenje“? Nije li bivša supruga predsednika države Ksenija Vučić podelila moj tekst i ime navodeći da smo mi novinari „nesvesni svoje nesvesti“ i da smo „idejni tvorci opozicije“? Nisu li pojedini tabloidi to preneli, zajedno sa mojim imenom i tekstom, pišući nešto u stilu „Đilasovci vode hajku protiv SPC“…?

(To je upravo narativ koji sam jutros čitao u svom inboksu)

Zar to nisu upravo ti ljudi na poziciji moći koji su kreirali ovakvu atmosferu u društvu, da svako sebi može da da za pravo da deli vaše fotografije na internetu, da piše o vašoj porodici i vama, da objavljuje gde živite i da vam bez pardona poželi dobro jutro uz rak i sidu?

Užasavajuće i strašno.

A ukoliko ne govorimo o gore navedenim ljudima, pitam se samo da li je deo ove, kako je to Vesna Dedić u jutarnjem programu „Probudi se“ nedavno rekla, snobovske elite sa društvenih mreža, svestan šta radi i koliko je opasno targetirati ljude na internetu? Nebitno je da li su novinari ili ne.

I sad, zašto je toliko strašno pisati o seksu? Zašto je strašno pisati o zgodnim momcima, a muškarac si? Zašto je strašno reći da je suludo to što crkva uporno negira nauku i svesno (ili ne?) ubija stanovništvo govoreći im da je „Sveti Nikola stariji od korone„? Kada je to predsednik države postao sama država i kada su tačno ljudi koji ga kritikuju postali državni izdajnici?

Ko, kako i zašto je to dozvolio? I je l može sada neki reset?

Ja ne želim da živim u takvom društvu i u takvoj Srbiji.