0
Oni su porodica Pavlović, žive na svom imanju u selu Volujac gde su se pre šest godina preselili iz osam kilometara udaljenog Užica. Roditeljima je bila želja da im deca odrastaju u zdravoj sredini, a onda je njihov ranč postao omiljeno izletište Užičana. Jedna po jedna životinja, sadržaj po sadržaj za decu, stigli su do edukativnog rada ali i zabave za mališane i njihove roditelje. Kod njih se uživa, uči i druži, a cenovnika nema, ko koliko želi toliko i ostavi, obaveze nema.
Milovan i Gordana Pavlović i njihova dva sina, osmogodišnji Viktor i šestogodišnji Konstantin žive srećno u Volujacu, obrađuju zemlju, gaje domaće i divlje životinje a svakodnevno radost dele sa najavljenim i nenajavljenim posetiocima. U Užicu su živeli do Konstantinovog rođenja kada su definitivno odlučili da na selu započnu drugačiji život.
„Znali smo da je za decu to bolje i lepše da odrastaju na selu. Zdravije je okruženje a navike koje ovde stiču su važne za njihovu budućnost. Život dece u gradu se sveo na mobilne telefone i računare koji su postali osnovni sadržaji njihovog odrastanja. Ja sam rođen i jedno vreme živeo u Švajcarskoj, ali to su bila samo saznanja, ne i razlog odluke da živimo na selu. Deca su bila razlog, jer pre zasnivanja porodice nikada nisam razmišljao da napustim grad. Polako smo napravili kuću i doselili smo se“, priča za Nova.rs Milovan Pavlović.
Kada su započeli život u selu, uvideli su prve nedostatke koji su se opet ticali dece. Bliži komšiluk nemaju, ali i generalno u selu, bio je mali broj dece. Onda se rodila ideja za „Ranč Pavlović“. Deci je bila potrebna socijalizacija a njima neki posao koji će biti vezan za prostor u kome žive.
„Spontano je počelo sve. Prva želja mi je bila da imamo konje, odrastao sam kod tetke uz njih i želeo sam to za svoju decu. Konj i pas bile su prve životinje koje smo nabavili a onda su stigle pernate životinje, pa koze, ovce, mangulice, zečevi, mace, srna pa i lisica. Uređivali smo parkiće za decu, dodavali sadržaje i organizovali događaje, a cilj je uvek bilo učenje kroz igru. Prvo su dolazili prijatelji sa decom a onda se pročulo, svaki dan su stizali novi gosti, dece je bilo sve više. Počela su druženja, ne samo dece već i roditelja“, dodaje Milovan.
Osnovali su i Udruženje građana „Mali rendžeri“ kako bi se uz pomoć stručnih saradnika bavili edukacijom dece na temu ekologije i zaštite životne sredine. Od aprila do oktobra traje program „Eko škola malih rendžera“.
Pročitajte još:
„Nas šestoro je letos radilo sa decom. Imali smo razne aktivnosti kao što su radovi na selu, čišćenje okoline, izleti, kampovanja, upoznavanje biljnog i životinjskog sveta i razne druge edukativne radionice. Leti tokom vikenda poseti nas i do sedamdesetoro dece, zimi je to dosta manje. Mi smo, sem ponedeljka, ovde po ceo dan, svaki dan. Imamo i oko 3,5 hektara zemlje koju obrađujemo, proizvodimo hranu, nešto za nas, nešto za prodaju, spremamo zimnicu koju i prodajemo. Deca uče kako nastaje hrana i kojim putem stiže do trpeze. Roditelji se često uključe u te radove, za jedne je to vid rekreacije, za druge potreba da nam se nekakao oduže. Mi funkcionišemo kao poljoprivredno gazdinstvo, ljudi ne dolaze u našu firmu već u naše dvorište i na naše imanje, zbog toga mi na ovo što radimo ne gledamo kao na biznis“, ističe Pavlović.
„Ranč Pavlović“ nema cenovnik, tako su odlučili, jer novac opterećuje zabavu. Razumeli su roditelji poruku ali i značaj vremena provedenog na ranču, pa ostavljaju onoliko koliko su u mogućnosti, zavisno da li su i koliko zadovoljni. Nezadovoljnih ugavnom nema a novac nije jedini vid nadoknade za boravak.
Bude tu i hrane za životinje, sredstva koja obogaćuju sadržaj, pa čak i farbi, jupola ili kakvog alata koji je na ranču potreban. Domaćinski ugoste svakog, i žednog i gladnog, pa ko koliko smatra da treba i može, toliko i ostavi. Pavlovići žele da su zadovoljni svi koji kod njih dođu.
Milan je svaki dan na ranču a njegova supruga radi u gradu u jednoj šivari. Još uvek ne mogu da opstanu od prihoda sa imanja pa je jedna plata neophodna. Iako sada putuje na posao a i deca u školu, to ne vidi kao teret.
„Mi smo želeli život na selu i ja se ni jednog trenutka nisam pokajala, između jednostavnijeg i boljeg, birali smo bolje. Naš život je ispunjen, deca su nam radosna i zdrava, slobodno vreme provode napolju i učestvuju u svim aktivnostima. Radimo dosta i na imanju, ali to je uvek zadovoljstvo a ne teret“, rekla nam je Gordana.
Viktor i Konstantin su vedri i otvoreni dečaci. Kažu da je Volujac najlepše selo na svetu a da se u grad odlazi zato što se mora.
„Ja volim da živim u selu, lepše je. U gradu ima više drugara ali dole nemam gde da se igram. Moji drugari, koje sam imao dok sam živeo u gradu, sada dolaze kod mene. Sada i oni kažu da je lepše žveti u selu“, rekao nam je stariji Viktor.
Pročitajte još:
„Ja ovde uživam i ne volim da idem u grad. Najviše volim konja, još se malo plašim visine ali mi pomažu mama i tata. Ovde dolazi puno dece, imamo dosta novih drugara, ali smo upoznali puno lepih devojčica, i ja i brat imamo puno simpatija“, kaže mlađi Konstantin koji nam je rekao da će kada poraste biti vojnik, a za brata Viktora misli da će biti farmer.
Pored zabave za decu i organizovanih aktivnosti, Pavlovići se trude da zabave bude i za roditelje. Tokom leta organizuju i ranč svirke koje su nazvali „Ranč rok terapije“. Ove godine su imali i prvi festival na kome je učestvovalo deset bendova koji su u Volujac stigli iz čitave Srbije. Kažu da su uspeli zahvaljujući sponzorima koji su prepoznai njihove iskrene želje da ljudima daruju dobru energiju.
Svi koji su posetili ovaj ranč poneli su samo lepe utiske u šta smo se i sami uverili. Vreme koje smo proveli sa Pavlovićima bilo je više nego prijatno iskustvo, susret sa prirodom i porodicom koja joj svim bićem pripada. Dočekali su nas i ispratili sa radošću, onako domaćinski, kako se to u Srbiji uvek dobro znalo i umelo ali se nažalost i zaboravilo.
***
Bonus video: Dva Ranca Beg Iz Kanca – Kako smo kombi pretvorili u kamper
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
