38
"Pakovanje prtljaga je događaj vredan pažnje".
Jedna tema na srpskom Redditu posvećena je zanimljivim događajima na međunarodnim autobuskim linijama, a glavni akteri su, naravno, „naši“.
„U više navrata sam putovao iz Srbije na neku dalju međunarodnu destinaciju i nazad. Svaki od tih događaja je bio sociološki fenomen za sebe“, naveo je jedan reditor i dao nekoliko „ilustracija“.
„Na BAS-u (moja beogradska autobuska stanica) obično više autobusa krene istovremeno. Iako piše na autobusu destinacija i usputne stanice gomila ljudi krene da smara vozače pitanjem, gde ide, i da li staje tu ili tamo.
Pakovanje prtljaga je događaj vredan pažnje; neki ljudi nose ogromne šerpenje (one sa velikim tufnama) pokrivene kuhinjskim krpama u kojima su sarme iz rodnog kraja. Jedan lik nosi džak kupusa (čest slučaj).
Nekoliko putnika je angažovano da nađu žrtve koje će da im prebace po dozvoljena dva boksa cigara (sad je smanjeno na šest kutija ako sam dobro čuo). Ima švercera rakije sa po deset i više flaša. Jedan se pravdao mađarskim carinicima da mu to treba za masažu. Izgubili smo gomilu vremena zbog procedure i kazne koju je platio.
Sedišta su numerisana ali gotovo uvek ima likova sa kojima vozači moraju da se ubeđuju. Neki put izbije ozbiljna svađa.
Pre prilaska granici, javlja se dobrovoljac da sakupi po pet evra od svakog za carinike, valja se.
Pročitajte još:
Nakon prelaska mađarske granice, počinje da se pušta serija filmova ili same serije, domaće š-produkcije, od kojih ni jednu nisam zapamtio. Gde uopšte nabavljaju to, i ko to snima, pojma nemam. Za čudo, većina sa pažnjom prate. Stalniji putnici naručuju puštanje omiljenih filmova.
Neposredno pre silaska na stanicu destinacije obično se javi neko ko glasno proklinje strani grad, državu i posao. Čežnja za rodnim krajem brzo udara.
U povratku, sve se ponavlja u velikoj meri, osim što putnici donose još više stvari. Jedna žena donosi dvadeset onih ogromnih platnenih tzv. švercerskih torbi. Vozač unezvereno gleda i u besu pita gde on to da stavi. Žena tvrdi da su to stvari od nekog čoveka koji je umro. Na ponovljeno pitanje samo uporni odgovara, „pa kad je umro“, ne pomišljajući ni tren da odustane. Da li je istina ili ne, ko će znati. Nakon prepirke od dvadeset minuta, sve torbe ipak staju i mi sa olakšanjem nastavljamo put.
Svi vozači imaju „svoja“ mesta gde staju, a to su obično naši restorani preko ili „Odiseja“ u okolini Sombora. Izgleda da vozači imaju besplatan obrok dok bar pola autobusa naručuje svoj topli doručak. Svi sretni. Granica je iza nas. Za par sati bićemo kući“, ispisao je, a onda pozvao i druge da podele svoja iskustva.
Evo nekih.
„Nisam ja nego moja cura. Vraćala se iz Nemačke autobusom jednog renomiranog prevoznika zajedno sa gomilom gastoza pre koji mesec taman kada je izašla pesma „Helikopter“ od Fazlije. Ko ne zna šta je nek posluša da bi razumeo situaciju. Jedan pripadnik romske nacionalne manjine je 3 sata bez prestanka na ripitu puštao pesmu naglas na telefonu koga je prislonio na uvo. Prestao tek kad mu je vozač rekao da će ga izbaciti iz busa ne ugasi li muziku. Evo i par meseci kasnije iz zajebancije kad krenem da pevušim „helikopter helikopter“ proradi joj PTSD kao nekom senilnom veteranu iz Drugog svetskog rata kad baciš petarde ispred nogu.“
Pročitajte još:
„Išao minibus do Pešte ili Beča da bih hvatao neki jeftiniji let. Vidim sve ste već rekli pa ću dodam ponekad hoće da zapale u busu (nekad i šofer) i naravno to je ok da se otvori prozor na 140 autoputem. Staju previše puta opet da puše, čekamo na granici satima dok hapse ili kazne ove što žive / rade ilegalno preko itd. Čekanje na aerodromu uopšte da krenemo je pakao, o samo da sleti još peti avion iz bazela pa možemo da idemo, jednom nas odvezli u šoping dok čekamo. Možda najgori deo, stižeš u BG pa se motaju po gradu i okolnim mestima u špicu da odvezu ljude kući satima. Da skratim to više ne radim, letim iz BG ma bilo 200eur skuplje briga me.“
„Kada smo putovali za italiju jedan debil je na granici na hrvatskoj hrvatskim graničarima rekao „Gde ste braćo Srbi!“. Namerno su nas par sati dr*ali“.
„Neke dvije naše francuske penzionerke se arogantno svima nahvališe o svom životu i uspjesima, usput spuštajući ljude i život u Srbiji. Onda se izuše i staviše papke u prolaz između sjedišta. To je toliko smrdilo, kao da su po buđavoj tuni gazile. Bukvalno je cijeli autobus smrdio. Neka žena me ispitivala sve živo pa mi onda pričala o HARP-u itd, pa kad sam joj rekao da ne vjerujem, kaže evo piše u novinama! A novine Treće Oko. Jedna mi zgrabila pasoš iz ruke, kao hejjj koje zemlje je to pasoš i ćap! Jednom mi neka porodica naših iz Švajcarke ukrala novine i magazine dok sam bio u wc. Kasnije dok sam tražio kikoću se i pokušavaju ih sakriti. Bračni par u u 40im sa dvoje djece… wtf“.
„Šoping tura Temišvar, idemo devojka i ja, ona nikad nije bila, pa da vidi malo. Bus valjda krenuo iz Rume, mi ušli u NS-u. Ulazimo, šarage pune, sve ljudi 35-45 godina, znači jutro je, šest sati, oni okreću flašu rakije i svakome po limenka u ruci.“
Kakva su vaša iskustva s međunarodnim autobuskim linijama?
