"Majku koja me ostavila sa policijom sam izvukla iz ropstva"

"Da nije bilo nagrade "Hermann Gmeiner", nikada ne bih javno progovorila o svojoj porodici. O roditeljima koji su me ostavili. Ni moji prijatelji s faksu ništa o tome nisu znali. Zašto? Bilo me sram o tome pričati. No, što sam je više puta ponovila, postalo je lakše. Uvek sam se bojala kako će ljudi reagovati. Rastuže se, žale me. No, moja priča je šokantna i to mi je razumljivo. Kada su me roditelji ostavili, dobila sam novu priliku za život. Presrećna sam što nisam živela sa svojim roditeljima, koliko god to tužno zvuči. Verujte mi, ponekad je bolje da deca žive bez roditelja, da odu u dom, na udomljavanje ili usvajanje. Svugde je bolje nego u porodici u kojoj je zlostavljač. Sva sećanja iz mog detinjstva su traume", počinje za "Jutarnji" svoju priču Ivanuš (22) koja je tek pre pet meseci odlučila da u javnost iznese užase koje je doživela.Prenosimo njenu ispovest u celosti."Imala sam tri godine. Sećam se, bilo je sunčano na taj dan kada je mama otišla od kuće. Seka i ja smo sele uz rub puta, uz grabu. Plakale smo i čekale da tata dođe kući s posla. Mamina priča mi je ujedno i opomena i najveća motivacija kako se treba boriti za sebe.Tri meseca posle, u decembru, došla sam u Lekenik. Bio je 5. decembar 2002, dan pre Svetog Nikole. Čekali su nas pokloni. Toga u našoj kući nije bilo. Ostala mi je u pamćenju i ta slika puta kroz šumu u Zaprešiću dok se s četiri godine starijom sestrom Anamarijom vozim na zadnjem sedištu automobila. No, brzo sam zaboravila na mučne dane. Svidelo mi se imati porodicu u SOS Dečjem selu, čak i ako nije bila prava. Sviđalo mi se imati mamu koja me voli, čak i ako joj je to samo bio posao.Sve detalje zlostavljanja koje je moja seka proživela kod kuće nikada verovatno neću saznati. Ona je imala samo osam godina, a tata ju je nemilice maltretirao. Teško je opisati kako je izgledao naš život. Ne želim da iko uopšte i zamišlja takvo mučenje deteta. Batine su bile najblaža kazna. Ponekad se pitam kakav je to čovek bio moj otac.

Gde je on danas, znaju me pitati ljudi. Eno ga, živi u selu do moje mame, a mene se odrekao sudskim postupkom. Zatražio je da ga se liši roditeljskog staranja kako prema svojoj deci ne bi imao nikakvih obaveza i prava. Izbrisala se svaka naša povezanost i njegovo ime iz svih mojih dokumenata. Uopšte mi ne treba u životu, iako se pokušao vratiti s "darežljivom ponudom". Znao je da sam na pragu punoletnosti te da mogu sama birati želim li biti u domu ili ne. Tada sam išla u treći srednje, a on je hteo da se vratim k njemu doma, da mu kuvam, čistim, perem, peglam, što sam ja, naravno, odbila."Nema šanse! Gde si bio ceo moj život? Sada mi želiš biti neki tatica?"To je bio naš zadnji kontakt. Ni danas ništa ne shvata i ne kaje se.

Mama nas je, pak, napustila i ostavila s ocem zato što više nije mogla trpeti njegovo maltretiranje. Njemu zameram što nas nije hteo jer je imao mogućnosti brinuti se za nas, ali nije hteo. Mamina je, pak, priča posebno teška i bilo bi suludo da njoj išta zameram.Da, istina, ostavila nas je s ocem nasilnikom, no znam da nas mama nije mogla uzeti sa sobom, jer i dok je živela s nama nije mogla spriečiti zlostavljanje. Nije se mogla suprotstaviti ocu, a nije niti znala kako. Ona nikada nije imala svoju slobodu, a ni novac kojim bi raspolagala. Zavisila je od oca. Nije smela imati posao, ići u trgovinu, posete... Po cele dane je bila samo s nama u kući i nije smela nosom promoliti van. Kada bi se vratio s posla, tata bi poseo uplakanu sestru za sto da mu kaže gde smo bile i šta smo radile celi dan. Ako bismo slučajno, recimo, otišle do prve komšinicie, onda bismo sve tri dobile batine. To je samo deo muke. Mama mi je jednom rekla da joj punih 10 godina nije hteo kupiti četkicu za zube. Zar takav čovek nije monstrum?On je železničar. Radio je noćne i nije se mogao brinuti za nas pa nas je tri meseca posle smestio u dom.Srećom, Centar za socijalnu pomoć smestio nas je baš u SOS Dečje selo u Lekeniku. To nas je spasilo. Svoju SOS mamu nikada nisam zvala mama nego teta. Nikada je nisam doživela kao mamu. Ona je bila osoba koja radi svoj posao, doduše vrlo težak i zbog toga joj se jako divim i poštujem je.Pravi mama i tata trebali su se izmenjivati vikendima u posetama, no tata nas se brzo odrekao pa nije niti dolazio. Ali mama je znala doći, kada si je mogla priuštiti put. Dolazila je vozim  u 13 sati. Seka i ja čekale bismo je na prozoru. Kada bismo čule voz, znale smo da za 10 minuta mama stiže u dom. No, bilo je i trenutaka kada bismo mi ostale uz prozor čekajući je satima. Ali kada bi došla, bila je prava sreća družiti se s njom. Sestra i ja smo obožavale tih par sati, a onda bismo se vratile u stvarni život.Kada čujete njenu životnu priču, biće vam možda jasnije zašto nas je ostavila. Ona je celi svoj život bila zlostavljana i maltretirana. Nikada nije bila srećna.

Nije ona bila loša majka, ona uopšte nije znala kako biti majka. Mogla je doći u Lekenik puno puta, ali nije. No nisam na nju ljuta jer vidim koliko je bespomoćna. Ponekad imam osećaj da sam ja njoj mama, a ne ona meni. Iako nisam imala roditelje, smatram da ću jednog dana biti sjajna mama jer kada rodiš dete, čini mi se da je to najveća ljubav koja postoji. Ljubav kakvu ja nikada nisam osetila.Moja mama je siroče. Čim se rodila ostala je bez mame. Dve godine kasnije umro joj je i otac. Imala je, doduše, baku, ali ona je preuzela brigu samo o maminu bratu. Niko je nije hteo, stoga je završila u sistemu socijalne nege. Bila je u dve udomiteljske porodice, ali bilo joj je strahovito. Iskorištavali su je za rad, u školi je bila jako loša, išla je po prilagođenom programu. U školskoj knjižici, koju mi je nedavno pokazala, prepravljala je jedinice u dvojke da ne bi kod kuće dobila batine. Zbog teških životnih uslova moja majka nikada nije bila samostalna, zavisila je od drugih koji su to znali iskorištavati i nije se znala nositi s nizom problema koji su je zadesili.Kao mala, u udomiteljskim porodicama uvek je bila stranac, nebitna, a u prvoj porodici čak su ju napali vilama. Nikome nije bilo stalo do nje.U drugoj porodici je bila do 18. godine, kada se udala za mog oca. Jednom mi je pričala da su se videli tri puta i onda je bilo odlučeno da će se udati za njega. Bio je 11 godina stariji od nje. Kada su se venčali, ona je bila curica, neuka o životu. Nije ju se baš puno pitalo. No možda je to bio jedini spas da ne završi na ulici.S tatom je u braku živjla 10 godina. Agonija se nastavila, manje fizički, a više psihički. Tata je njome manipulisao. Sve je eskaliralo nakon mojeg rođenja. Hteo je sina i zato mene ni danas ne voli. Prezirao je mamu i nikada više nisu zajedno spavali. Ona je bila bespomoćna, gledala je kako zlostavlja i nas.

Kada to više nije mogla trpeti, pobegla je u ruševinu od kuće u kojoj su nekada živeli baka i njezin brat, tada oboje već pokojni. Pobegla je bez ikakvih stvari, nije imala ni novca koji bi ponela, a otišla je u kuću bez grejanja, valjanih prozora, krova, bez ičega. Bežala je i ranije, ali bi je tata uvek vratio kući pa bi za beg dodatno platila.Do 30. se već toliko uništila od teškog fizičkog posla da je s 38 išla na operaciju kičme. Završila je samo osnovnu školu, a kada se osamostalila od tate prvi posao koji je našla bio je na farmi svinja. Tamo je radila šest godina i tada je bila najsrećnija. U to vreme uspela je dići i kredit od 40.000 kn kako bi popravila prozore i krov na kući i uvela vodu. Beskrajno ga je dugo otplaćivala jer je u međuvremenu izgubila nekoliko poslova.Nakon propasti firme dugo nije mogla naći posao. Sve su joj kartice bile blokirane, a dugovi i kredit samo su se gomilali. Konačno, pronašla je posao u mesari. Tamo je radila 11 meseci, ali i ona je propala. Co život radi, a ima mizeran staž jer ju je retko ko prijavljivao.Kada su sestre Ljiljana Z. i Jasenka Z. iz susednog sela čule da će firma propasti, nazvale su moju mamu i ponudile joj posao u njihovoj bloketari, trgovačkom društvu koje se bavi proizvodnjom betonske galanterije. Po maminoj baki čak su joj i neki dalji i rod. Mama ih je dotad u životu možda jednom ili dvaput videla. No, kada su je nazvale, iskoristile su rodbinsku povezanost i istaknule su da joj žele pomoći. Mama je kod njih počela raditi u avgustu 2015. i ispočetka se sve činilo u redu. Mami je kredit bio nad glavom, stoga je posao jedva dočekala. Nije niti slutila da najgore tek dolazi. Njen je zadatak bio raditi u kući, čistiti, održavati dvorište, odlaziti u Zagreb, u kuću njihovih roditelja i održavati je. Radila je zapravo šta god su šefice sestre trebale.Ona je u četiri i po godine imala samo sedam dana godišnjeg. Ni bolovanja nisu dolazila u obzir. Mesecima ne bi dobila ni kune. Advokat me kasnije uputio da se tu radilo o klasičnom robovlasništvu. Kada se zaposlila, plata joj je trebala biti 3300 kn. No, šefice su od starta upravljale njenim novcem. Kada bi mama podizala platu u banci, šefica Jasenka bi sedila pokraj nje i čim bi izašla van, mama bi joj morala predati sav novac. One su joj svakog meseca plaćale ratu kredita od 900 kn, kao i režije u kući, koje su bile mizerne jer je mama po cele dane bila na poslu, i kupovale su joj hranu, no mahom bi to bila hrana pred istek roka trajanja. Mesečno bi joj možda dale 200 kn, ali ne uvek. Sestre su joj rekle da kada sve to pokupuju i poplaćaju, od njene plate ništa ne ostane. Lagale su, jasno, a višak novca su zadržale za sebe.Kada se zaposlila, mama je imala svoj telefon, no onda su joj ga sestre uzele i dale joj poslovni s kojeg su bili zabranjeni privatni pozivi. Na kraju meseca pregledavale su ispis poziva. Od tada mamu više nisam mogla dobiti. Uspela bih se nekim čudom čuti s njom eventualno jednom mjsečno, a znalo se zaredati i po tri meseca bez glasa. U startu sam shvatila da taj posao ne funkcioniše. Govorila sam mami da mora dobivati platu, imati godišnji, slobodne dane i svoju slobodu. Ali ona kao da me nije shvatala.

U prvo vreme radila je od 8 do 18 sati, a onda su radni sati postojali sve duži. Ukupno je radila tamo četiri i po godine. U prvih godinu dana mama je uspela otplatiti kredit i onda je završila pod teretom novog duga. Porodičnom prijatelju na maminu molbu njene su šefice posudile 4000 eura. Iako mama nije bila dužnik po potpisanom zajmu, za nju je tada krenula agonija. Sestre su je počele psihički zlostavljati, govorile su joj da je ona njima dužna i da će zauvek vraćati taj dug. Mesecima ne bi dobila ni kune. Nije imala novac ni da si kupi uloške.Od tada, mama je radila od 7.30 ujutro do ponoći, nekada i kasnije. I tako svaki dan. Imala bi jedan obrok dnevno. Kada bi je suočila s tim, uvek mi je govorila da njoj ni ne treba više, a naočigled je kopnila. Pala je ispod 50 kg. Bila je štapić. Ako je bila jako gladna, uveče bi eventualno dobila bananu ili puding. Svoj novac pak, nije imala i nije smela do dućana. Ja sam je podsticala da pozove inspekciju rada, da ih prijavi policiji, bilo kome, samo kako bi bila slobodna. Rekla sam joj da tri dana ne dođe na posao pa će tako dobiti direktni otkaz. Ali ništa nije imalo efekta. Prevelik su joj strah uterale u kosti. Stalno su joj pretile otimanjem kuće.Znam, ljudi će se pitati zašto ne dođe živeti u Zagreb, negde bliže meni. No, kako da vam objasnim, ona se u Zagrebu ne bi snašla. Uopšteno se ne snalazi u prostoru. Do Lekenika je trebala promeniti bus i voz, a taj je put učila mesecima.Nakon višemesečnog maltretiranja i besparice, mama je zasigurno otplatila barem deo tuđeg duga, no on se nije smanjivao. Porodični prijatelj i danas isti iznos, kao i na početku, duguje šeficama.

Sestre su, pak, promenile priču i odjednom prisilno odlučile mami urediti kuću. Predstavile su joj to kao plemeniti čin. Majstori su samo počeli dolaziti, a mama nije znala kada će doći niti šta će raditi. No, cilj je dakako bio drugačiji. Sumnjam da su sestre htele prisvojiti kuću i u nju smestiti svoje stare roditelje kako bi se mama doživotno brinula o njima. Tada je krenuo najgori period. Zabranjeno mi je dolaziti kući, navodno zbog radova. Ostala sam i bez ključa. Sećam se kada sam za praznik Svih Svetih otišla kući, a mama je s posla došla tek u ponoć. Dočekala me kao da mi nije mama. Malo sam se tada i naljutila, ali shvatila sam da je bila neverovatno umorna. Došla je kući i isti čas otišla u krevet, a ja sam je jedva dočekala videti. Ona je u četiri i po godine imala samo sedam dana godišnjeg. Ni bolovanja nisu dolazila u obzir. Mnogo takvih stvari sam zapravo saznala tek kasnije na policiji, kada se mama opustila jer je shvatila da je sve gotovo.Tada sam shvatila da joj moram pomoći jer ona ne može sama. Ko će ako neću ja! Sledeći dan mama je morala platiti kaznu jer nije prijavila da sam i ja u kući. Šefice su joj produžile radno vreme iza ponoći. Kada sam ju videla koliko se osušila, nisam mogla doći k sebi. Uz sve to, mama se tada dosta drogirala tabletama. Nakon operacije kičme  dobila je Normabel i Zaldiar. Ali nastavila ih je koristiti. Čim bi se probudila popila bi dva Zaldiara, pa za dva, tri sata dva Normabela i tako kroz celi dan. Tako da je stalno bila ošamućena. Nije mogla drugačije fizički izdržati napore. Zbog bolova u kičmi jedva je stajala na nogama. Pričala mi je kako je znaju peći od bolova.Tada sam pokušala naći izlaz. Javila sam se "Proverenom", no nije bilo moguće snimiti prilog onako kako su oni zamislili pa sam odlučila sama spasiti svoju majku. Prvo sam otišla u Centar za socijalnu pomoć, a potom i na policiju u Klanjcu. S policajcem sam točno isplanirala celi tok. Trebala sam mamu dovesti direktno u stanicu. Oteti ju, iako je prikladnije reći - spasiti, jer ona je bila robinja.Glavna drama odvijala se na petak 13., u decembru prošle godine. Mnogima inače koban datum, njoj je bio spasonosan.U 6.15 ujutro, pre posla, pozvonila sam joj na vrata. Vani u autu me čekala sestrična. Mama mi nije htela otvoriti vrata. Mislila je da sam komšija koji joj često dođe nepozvan. On je alkoholičar u invalidskoj penziji koji je pao s četvrtog kata i preživeo, a sad živi bez službenog staratelja i maltretira mamu. Jednom ju je pretukao u njenom dvorištu. Redovito ju vređa i preti ubistvom, a sve to jer je, kaže, zaljubljen u nju. Najsrećnija bih bila kad bi mama imala ograđeno dvorište da joj ne može prići.Pokucala sam joj ne prozor i povikala da sam to samo ja. Blijedo me gledala kada je otvorila vrata. Vani je još bio mrak. "Hajde idemo!", rekla sam joj. "Samo se odeni, uzmi dokumente i idemo!"Zbunjeno me gledala i odbijala je ići sa mnom. Protivila se govoreći da će ju šefice naći, da će joj zapaliti kuću, da će joj se osvetiti ako ode. Kada je napokon shvatila da neću odustati, od šoka se nije znala sama niti odjenuti. Još uvek imam tu sliku u glavi. Stajala je zbunjena, tresla se. Nije znala šta se događa.

Tek mi je u autu kasnije priznala da se boji jer su je dan ranije šefice i fizički napale. Nabile su je šakom u lice, na zapešću je imala porezotinu od noža, a kako su je gurnule, pala je i natukla kičmu. Jedva je hodala.Od 8 do 12 sati bile smo u policiji u Zaprešiću. Kada su shvatili ozbiljnost situacije, po nas su došli policajci iz Heinzelove. Tamo smo podigli prijavu koju smo pisali do ponoći. Celi taj dan šefice su joj slale poruke u kojima su je pitale gde je i naređivale da se što pre vrati na posao. Nekoliko dana nakon prijave mami su stigli papiri u kojima je pisalo da je 12. decembra samovoljno dala otkaz i rekla da više ne želi raditi, što apsolutno nije bila istina jer su joj još 13. decembra slale poruke i uputile joj više od 20 poziva. Policija je isti veče kada je podignuta prijava otišla kod sestara, ali one im nisu htele otvoriti. Mi nismo imale gde, stoga nas je policija vratila kući u Zagorje, ali ostali su dežurati pred kućom.Tek sledeće jutro priveli su sestre, a u pritvoru su provele dva dana. Uslov da iziđu na slobodu bio je da se ne približavaju mami na 150 m udaljenosti. To je mera koja je na snazi dok suđenje ne završi. Međutim, gotovo godinu dana posje suđenje još nije ni krenulo, a moja mama svaki dan živi u strahu jer uprkos zabrani sestre su došle u dvorište dok se mama oporavljala u sigurnoj kući.

Ovo kriminalno delo spada u 105. članak Krivičnog zakona o ropstvu. Sestrama preti jedna do deset godina zatvora. Tema je ozbiljna, a još uvek se ništa ne događa. Sudski postupak je složen, traže se dokazi i svedoci, stoga ako postoji neko ko zna više, molim ga da se javi. Mama je očajna i boji se. Sa svojih 46 godina ne može nastaviti sa životom.Prvih sedam dana ja sam bila s njom u Zagorju, a potom je mesec provela kod sestre u Primoštenu. Zatim se smestila u sigurnu kuću u januaru kako bi se smirila, rešila tableta i fizički vratila u bolje stanje, ali nastupio je lockdown zbog pandemije pa se u maju vratila kući u Zagorje. Još uvek nema mir, jer se još ništa nije rešilo. Pre mesec i po dana je tek podignuta optužnica protiv sestara, a mama je tada u poštanski sandučić dobila isprintane članke o njenom slučaju iz crnih hronika dnevnih novina, bez poruke ili potpisa, što je doživela kao pretnju i prepala se.Sudski postupak je složen, traže se dokazi i svedoci, stoga ako postoji neko ko zna više, molim ga da se javi. Mama je očajna i boji se. Nezamislivo mi je da je neko u 21. veku rob, i to u Hrvatskoj, i to više od četiri godine. Ponekad osećam grižu savesti i pitam se jesam li mogla nešto pre učiniti. Ali nekako sam se nadala da će to uspeti sama. Da je neću ja morati izvlačiti iz tog pakla. Nije joj niti sada bajno. Živi jadno i bedno od 800 kn socijalne pomoći. Krpa kraj s krajem. Dala bih sve kada bi joj mogla naći posao. Znam da nema kvalitetno obrazovanje, ali ima toliko poslova koje može raditi. Čistiti, guliti krompire, pomagati, šta god. Ona je vrlo radišna i društvena žena. Treba joj posao i kako bi se socijalizovala i družila s ljudima. Kako bi joj se vratila vera u život.Mama mi je najveća motivacija za uspeh u životu. Kroz nju vidim kako život može biti okrutan i to nikome ne bih poželela. Mamina priča mi je ujedno i opomena i najveća motivacija kako se treba boriti za sebe".***Bonus video:https://www.youtube.com/watch?v=1J-htRT-Do0Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram