S jedne strane ulice porodične kuće, s druge... Ovako Beč rešava problem otpada

U glavnom gradu Austrije postoje četiri spalionice: Spittelau, Flötzersteig, Simmeringer Haide i Pfaffenau. Prema podacima gradskog energetskog preduzeća Wien Energie, u njima se godišnje termički obradi više od milion tona komunalnog, industrijskog i drugog otpada, uključujući kanalizacioni mulj.

Dobijena energija koristi se za proizvodnju električne energije i daljinsko grejanje brojnih domaćinstava i javnih ustanova. Princip je jednostavan: toplota nastala sagorevanjem otpada koristi se za zagrevanje vode, koja potom ulazi u sistem daljinskog grejanja. Na taj način spalionice imaju dvostruku ulogu - zbrinjavaju otpad koji nije moguće reciklirati i istovremeno doprinose snabdevanju grada energijom.

Bečki sistem počeo je da se razvija još sredinom prošlog veka, kada su rast broja stanovnika i sve veće količine komunalnog otpada zahtevali organizovanije načine njegovog zbrinjavanja. Umesto oslanjanja isključivo na deponije, grad je postepeno ulagao u postrojenja koja otpad mogu da pretvore u toplotnu i električnu energiju.

Flötzersteig je počeo da radi 1963. godine, a danas godišnje obrađuje oko 200.000 tona komunalnog otpada. Proizvedenih približno 470.000 megavat-sati toplotne energije doprinosi snabdevanju oko 55.000 domaćinstava.

Spittelau je otvoren 1971. godine, a nakon požara 1987. obnovljen je prema Hundertvaserovom arhitektonskom rešenju, završenom 1992. godine. U njemu se godišnje obrađuje oko 280.000 tona otpada, a dobijena energija koristi se za grejanje više od 60.000 domaćinstava i proizvodnju električne energije.

Zahvaljujući Hundertvaseru, ovo industrijsko postrojenje postalo je i jedna od prepoznatljivih gradskih znamenitosti koju posećuju turisti.

Industrija u blizini građana

Građani koji žive u blizini Spittelaua otkrili su kako je živeti pored spalionice. Njihova iskustva su različita.

Fridolin kaže da povremeno oseti specifičan miris, u zavisnosti od smera vetra, dok Aleks smatra da veći problem predstavljaju saobraćaj i izduvni gasovi automobila. Tibor podseća na modernizaciju sličnih postrojenja u Budimpešti, dok Nane i Julijana ne izražavaju zabrinutost zbog kvaliteta vazduha. Lukas, koji već deset godina živi u blizini, kaže da nije imao problema, ali smatra da velikim spalionicama nije mesto u centru grada, piše N1info.hr.

Lična iskustva, međutim, nisu dokaz nivoa zagađenja, za šta su potrebna sistematska merenja i stručne analize. Upravo zato važnu ulogu imaju stalni nadzor emisija, transparentno informisanje javnosti i komunikacija s građanima koji žive u blizini takvih postrojenja.

Blizina industrijskih postrojenja stambenim četvrtima pritom nije samo tehničko ili ekološko pitanje, već i pitanje poverenja stanovnika u institucije koje njima upravljaju.

U 11. bečkom okrugu nalazi se Simmeringer Haide, kompleks koji, osim komunalnog, obrađuje i industrijski, komercijalni i opasni otpad, kao i otpad iz zdravstvenih ustanova.

Godišnje se tamo obrađuje oko 100.000 tona komunalnog otpada, 110.000 tona industrijskog otpada i više od 225.000 tona kanalizacionog mulja. Posebne vrste otpada obrađuju se u rotacionim pećima na temperaturama od približno 1.200 stepeni Celzijusa. Postrojenje godišnje proizvodi oko 450.000 megavat-sati toplotne i 50.000 megavat-sati električne energije.

Nedaleko od njega nalazi se Pfaffenau, otvoren 2008. godine. U toj modernoj spalionici godišnje se obrađuje oko 250.000 tona komunalnog otpada.

Proizvodi približno 65 gigavat-sati električne i 410 gigavat-sati toplotne energije, što odgovara potrebama desetina hiljada domaćinstava.

Postrojenje ima dve linije za spaljivanje i četvorostepeni sistem prečišćavanja dimnih gasova, čiji je zadatak da smanji emisije štetnih materija pre njihovog ispuštanja u atmosferu.

Energija iz otpada, ali i ekološki izazovi

Bečke spalionice smanjuju količinu otpada namenjenog odlaganju na deponije i istovremeno proizvode energiju.

Ipak, termička obrada nije isto što i reciklaža: spaljivanjem se materijali nepovratno gube, a ostaju pepeo, šljaka i ostaci prečišćavanja dimnih gasova koje je potrebno zbrinuti. Deo metala iz tih ostataka moguće je izdvojiti i ponovo iskoristiti.

Wien Energie ističe da njegova postrojenja koriste savremene sisteme prečišćavanja i da su prosečne emisije regulisanih zagađujućih materija znatno ispod zakonski dozvoljenih graničnih vrednosti.

Međutim, spaljivanjem nastaje i ugljen-dioksid, naročito prilikom sagorevanja plastike i drugih materijala fosilnog porekla.

Zbog toga se opravdanost takvih postrojenja ne može procenjivati samo prema količini proizvedene energije, već i prema mogućnostima reciklaže, emisijama i ukupnom uticaju na životnu sredinu.

Važno je i da termička obrada ne zameni odvojeno prikupljanje i reciklažu otpada. Papir, staklo, metal i plastiku koji mogu ponovo da se iskoriste trebalo bi izdvojiti pre nego što ostatak otpada završi u spalionici.

Dobijanje energije iz otpada trebalo bi da bude deo šireg sistema upravljanja otpadom, a ne zamena za smanjenje količine otpada koji nastaje.

Beč već planira i budućnost svog sistema. Gradsko veće je 2026. godine odobrilo početak planiranja novog postrojenja na području Rautenvega, koje bi trebalo da kombinuje izdvajanje vrednih sirovina i dobijanje energije iz otpada.

Početak izgradnje predviđen je najranije 2030. godine, a početak rada 2034. godine. Od 2035. planirana je i rekonstrukcija starijih spalionica Spittelau i Flötzersteig.

Gradske vlasti potrebu za novim kapacitetima obrazlažu rastom broja stanovnika i potrebom za bezbednim zbrinjavanjem sve većih količina otpada.

Planovi pokazuju da Beč i u budućnosti računa na termičku obradu kao deo komunalnog i energetskog sistema, uz dalju modernizaciju tehnologije.

Bečki primer pokazuje kako otpad može postati važan izvor energije, ali istovremeno otvara pitanja zaštite životne sredine, transparentnosti podataka o emisijama i kvaliteta života stanovnika koji žive u blizini industrijskih postrojenja.

Da li velike spalionice treba graditi unutar milionskih gradova, gde otpad nastaje i gde se proizvedena energija može odmah iskoristiti, ili ih ipak treba smestiti dalje od stambenih naselja? Odgovor na to pitanje ni u Beču nije jednostavan.