Nasilje nad ženama gorući je problem svakog društva na svetu - i ne deluje da smo blizu smanjivanju užasnih slučajeva zlostavljanja i ubistava žena. Ovo je priča jedne Ane, koja je doživela najgore trenutke svog života - zbog muškarca.
Ana, koja naravno nije otkrila svoje pravo ime, za Ženske priče portala „Buka“ ispričala je potresnu ispovest o životu sa nasilnikom i konačnom rastanku od njega.
Prenosimo njenu priču u celosti:
„Svaki mladi čovek sanja o tome da kada “poraste” ima porodicu, karijeru, automobile, male trenutke odmora negde na moru ili u nekoj kolibi na planini. Nekima sudbina ili ko već nameni ovo sve pobrojano. Nekima ne… Jedna od tih sam i ja.
Pročitajte još:
Tokom studija zabavljala sam se sa momkom iz komšiluka koji je vrlo brzo pokazao znakove patološke ljubomore i jedan vid agresivnosti tako da je ta trakavica od četiri godine završila vrlo ružno. Nekako sa završetkom tog poglavlja mladosti-ludosti u moj život je ušetao ON. Potpuna suprotnost dotadašnjem partneru. ON je bio čovek mojih snova. Imao je manire, znao je reći prave reči u pravo vreme. ON je bio neko o kome sam sanjala celu svoju mladost. Nakon samo par meseci ja sam postala gospođa XY – postala sam njegova supruga.
Tog septembra potpisala sam sebi najružnije i najmučnije iskustvo koje jedna žena može sebi potpisati. Vrlo brzo nakon venčanja bila sam u drugom stanju. Naš zajednički život je iz dana u dan bivao sve, samo ne zajednički. Posesivna svekrva, psihičko zlostavljanje, ljubavnice. A onda je stigla u “naš dom“ i beba. U isto vreme dobila sam otkaz tako da je moj muž konačno osetio šta znači biti gazda i imati potpunu kontrolu nad životom i smrću svoje žene, ili što bi moja svekrva rekla – jebandžije, tuđe kosti ili osobe koja je samo tu da donese potomka na svet, a onda da se u njoj ubije svaka doza dostojanstva i žene.
Dete staro petnaest dana je već postalo pacijentom pedijatrijske klinike, a krasni otac je odlučio da se ne bavi glupostima poput odlazaka na tu istu klinku, već je svoje slobodne dane provodio zabavljajući na vikendici sestru i majku. Nedugo nakon što je beba došla kući – ON je zabranio svaki kontakt sa mojom porodicom, da bi tačno na dan kada je naša beba napunila mesec dana odlučio da je vreme da se iselimo iz stana i razvedemo – jer „ovo nema smisla“.
I tako sam se sa naramkom u ruci, 20 šavova kojima su pokrpili moju maternicu i 10 maraka u džepu uputila svojoj kući i svojoj majci. Narednih par dana se ne sećam – rekla bih da sam imala nervni slom, barem tako kažu moji prijatelji. I onda kao da sam se probudila iz bunila ili čega već, odlučila sam da je vreme da se na sve stavi kraj. Obratila sam se advokatu, podnela zahtev za razvod i našla posao. Tada je u ustanovi u kojoj i danas radim došlo do smene direktora tako da mi je ponuđeno da se vratim na svoje staro radno mesto (direkorka koja mi je dala otkaz me je zvala sedam dana nakon poroda da se vratim i kada sam je pitala šta ću sa bebom od 7 dana, rekla je ‘nađi si ženu’. Sreća, ja sam imala majku i dom u koji sam se mogla vratiti). Razvod je trajao skoro dve godine i sam taj proces je jedan od mnogih zbog kojih sam i dan danas na sudu sa bivšim mužem. Ne trebam ni da kažem koliko je to samo novaca koštalo, jer svako ročiste je trećina nečije plate, živaca, a zdravlje je definitivno platilo najveću cenu.
Pročitajte još:
ON je za našu kćerku, kako je vreme prolazilo, postao neko ko u njenom životu igra epizodnu ulogu. Sve do njenog šestog rođendana, kada je izrevoltiran odlukom drugostepenog suda odlučio da to reši na svoj način. Istukao me je nasred ulice, pred detetom koje je vrištalo, a ljudi – ljudska rasa inače voli da samo posmatra i ne reaguje jer ih se ne tiče. Epilog nasilja je godinu dana uslovne, registar porodičnih nasilnika i odšteta. Iskreno, taj mi novac i nije bio nešto drag. Šteta koja je učinjena se ne može platiti. Godinu dana po dečijim psiholozima i psihijatrima, neprospavane noći… Sreća, uspele smo to prebroditi.
Godinu nakon nasilnog događaja, ON se odlučio za drugu taktiku zlostavljanja. Naime, svaki put kada dete nije želelo sa njim da ide izvan naselja u kojem živimo – na moja vrata bi pokucala policija koja je sačinjavala kojekakve zapisnike, ispitujući mene i tada, sedmogodišnje dete. Valjda postoji neka sila koja upravlja svime na zemlji, pa se na mojim vratima jedne prilike pojavila mlada policajka koja je ušla u stan i dugo razgovarala sa mnom i devojčicom. Hvala joj što je prekinula agoniju zvanu ON.
I dalje, pa čak i danas, mi se vučemo po sudskim procesima. On je tražio potpuno starateljstvo, podizao krivične prijave, pri tome ni ne pokušavajući da ostvari kontakt već šest godina.
U međuvremenu, ljudi sa kojima radim nisu baš imali osećaja šta to znači biti samohrana majka i kako je to biti žrtva fizičkog i psihičkog nasilja. Mobing koji su sprovodili je prestao pre par godina – našli su novu žrtvu. Nažalost, pomoć i zaštita od onih koji se bave zaštitom radnika je izostala. Verovatno jer današnja ljudska rasa voli da sedi na više stolica odjednom.
U ovih četrnaest godina najteži zadatak je bio kako detetu objasniti – jer vršnjaci su vrlo okrutni, da se dete razvedenih roditelja ne razlikuje od svojih vršnjaka. Možda je, u odnosu na njih, imalo veću sreću da ne živi u konstantnoj svađi, alkoholizmu, nasilju… Srećom, moja kćerka je jedna razumna devojčica, sa kojom sam uspela da razvijem pre svega prijateljski, pa onda i roditeljski odnos.
Kompletna situacija me naučila i očvrsnula. Uspela sam, kao takva, da završim još jedan fakultet, magistriram, položim vozački, postanem jedna od najboljih u svojoj struci. A najvažnije – postala sam majka koja svaki dan uči da živi život sa svojom kćerkom, koja uči da iz poraza izvuče pouku i snagu da bolje sutra postoji. Moj zlostavljač je ipak izgubio jer sam naučila da volim sebe i cenim svaki dan kao poklon koji mi je dat“, prenela je „Buka“ ispovest ove hrabre žene.
***
Bonus video:
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare