Zoran Lisinac: Naš region ima talenat, znanje i energiju za ambiciozne filmske projekte

Holivudsko-srpski igrani film "Gospodar Oluje" rediteljskog dvojca Zorana Lisinca i Domagoja Mazurana u ovom trenutku “igra” u više od 300 bioskopa širom Amerike, nakon što je imao glamuroznu premijeru na Beverli Hilsu. Za razliku od uobičajenih ruta domaćih i regionalnih produkcija koji uglavnom imaju premijere na evropskim festivalima autorskog filma, sada je saradnja srpskih i hrvatskih stvalaraca stigla do najveće scene.

Ova akciona naučno-fantastična avantura tako dokazuje da region ima šta da ponudi i na polju filmskog spektakla, o čemu smo razgovarali sa srpskim rediteljem Zoranom Lisincem uoči domaće premijere filma, zakazane za 7. april u Mts dvorani.

Publika u Srbiji vas zna po "Tomi“ i televizijskim projektima. A kakav je vaš odnos prema sci-fi žanru i epskoj fantastici i koja je bila vaša polazišna tačka kada ste se upustili u rad na "Gospodaru Oluje“?

- Pa ja sebe nikada nisam doživljavao kao žanrovski „monogamnog“ autora. Naprotiv, volim da istražujem i "šaram“ kroz različite žanrove, jer verujem da je suština u priči i likovima, a ne u formi kroz koju se ona prenosi.

Upravo zato je ulazak u sci-fi i epsku fantastiku bio posebno uzbudljiv, ali i izazovan. To je prostor koji je tradicionalno rezervisan za velike studije, sa već izgrađenim univerzumima, dugom istorijom i lojalnom publikom. Kada krećete od nule, nemate taj luksuz - morate da izgradite kompletnu logiku sveta, njegova pravila, mitologiju i mehanizme koji funkcionišu iznutra i deluju uverljivo spolja.

Naša lična polazišna tačka na projektu „Gospodar Oluje“ bila je zapravo vrlo intimna i prizemna ideja da napravimo svet koji, iako je spektakularan i mitološki, ima emocionalno jezgro koje je prepoznatljivo. Inspiracija nije dolazila samo iz klasičnog sci-fi-a, već i iz antičkih mitova i priča koje imaju arhetipsku težinu. Želeli smo da to bude svet koji deluje "drevno“, gotovo kao da je oduvek postojao, a ne kao nešto što je tek izmišljeno.

Kako je izgledao rad na samom scenariju? Priča je u određenoj meri zasnovana na detinjstvu producenta i glumca Neba Čupina, a šta ste to vi i Domagoj Mazuran doneli u priču?

- Rad na scenariju je bio prilično organski proces koji se razvijao kroz vreme. Neb je u početku želeo da napravi klasičnu “rags to riches” (od trnja do zvezda) priču, duboko ukorenjenu u sopstvenom detinjstvu i odnosu sa dedom, priču o generacijskom nasleđu, radu i vrednostima koje se prenose.

Domagoj i ja smo tu osnovu prepoznali kao nešto vrlo snažno, ali smo kroz razvoj počeli da je guramo u jedan ekcentričniji, žanrovski bogatiji milje. Naš cilj nije bio da promenimo suštinu, već da joj damo širi, mitološki okvir - da ta lična priča dobije univerzalniji, gotovo epski sloj.

Sve vreme smo pokušavali da ostanemo verni Nebovoj originalnoj ideji, ali i da je razvijemo u pravcu koji možda na početku nije bio očigledan. Negde to liči na onu priču kada je Mikelanđelo dobio zadatak da oslika plafon Sikstinske kapele - papa možda nije dobio ono što je prvobitno zamislio, ali je dobio nešto što je, dugoročno gledano, trebalo.

Kako je tekao kasting za film, pa ste došli do baš ove glumačke postave?

- Kasting je bio direktno vezan za naš pristup samom projektu. Kako smo ovim filmom pokušali da napravimo prvi ozbiljan korak u tom našem, uslovno rečeno, novom žanru - koji je u Americi već dobio nadimak "Calamari Sci-Fi“, kao svojevrsni pandan špageti vesternima - bilo nam je važno da zadržimo autentičan evropski identitet.

Zbog toga smo se svesno opredelili za evropske glumce, ali i iz vrlo praktičnih razloga, poput kompleksnosti rada sa američkim unijama, koje produkciju mogu učiniti znatno zahtevnijom. Ta odluka nas je zapravo otvorila ka jednom vrlo zanimljivom prostoru - da biramo glumce iz različitih zemalja i kultura.

U tom procesu smo okupili izuzetno raznovrsnu postavu - od danskih i škotskih, preko engleskih i italijanskih, do ruskih, srpskih i hrvatskih glumaca. Ta kombinacija nije bila slučajna - želeli smo da različiti akcenti, senzibiliteti i glumačke škole dodatno obogate "teksturu“ sveta koji gradimo.

Na kraju, upravo ta raznolikost je dala filmu jedan specifičan ton - osećaj univerzuma koji nije vezan za jedno mesto, već deluje kao da pripada nekom širem, gotovo mitskom prostoru.

Kakva ste iskustva imali radeći sa prekaljenim glumcima kao što su Džejms Kozmo ili Kerolajn Gudal? Da li ste prepoznali ono što ih čini „velikim“?

- Rad sa glumcima poput Džejmsa Kozma ili Kerolajn Gudal je zaista posebno iskustvo. To su takozvani karakterni glumci, a ono što je kod njih fascinantno jeste da s godinama postaju samo bolji - jer se talenat nadograđuje ogromnim iskustvom, ali i strpljenjem koje dolazi sa tim.

Oni ne dolaze na set da "pokažu“ nešto, već da razumeju, da slušaju i da grade lik iznutra. I tu se zapravo vidi razlika između dobrog i velikog glumca - u toj vrsti suptilnosti i sigurnosti koju donose u kadar.

Džejms je, konkretno, bio izuzetno prijatan za saradnju. Ima tu neku lakoću i smirenost koja se prenosi i na ceo set. Sa takvim ljudima proces postaje jednostavniji - jer im verujete, i oni veruju vama.

Na kraju, ono što ih čini "velikim“ nije samo talenat, već kontinuitet - godine rada, različite uloge, i sposobnost da i dalje pristupe svakoj novoj priči sa istom radoznalošću kao na početku.

Važan segment filma je vizuelni aspekt hrvatskih ostrva. Kako ste gledali na odnos realnih lokacija i CGI efekata? Koji je to "recept“ da ono što vidimo na velikom platnu izgleda kao stvarni svet iako znamo da je plod fikcije?

- Vizuelni identitet filma je u velikoj meri proizašao iz odluke da ne radimo u studiju. Gotovo sve što se vidi na ekranu snimano je na realnim lokacijama - pre svega na hrvatskim ostrvima - a CGI je korišćen kao nadogradnja, a ne kao osnova.

"Recept“ za autentičnost, ako postoji, verovatno leži upravo u tome: da imate nešto stvarno ispred kamere. Brodovi su bili pravi, trke smo zaista snimali na otvorenom moru, a podvodne scene su zaista snimane pod vodom. To je podrazumevalo dosta rizika i produkcionih izazova, ali je davalo jednu vrstu teksture i nepredvidivosti koju je teško simulirati u potpunosti digitalno.

Vizuelni efekti su onda dolazili kao alat da taj stvarni svet proširimo - da ga pomerimo ka fikciji, ali bez gubitka osećaja da je sve "opipljivo“. Publika možda ne zna tačno zašto nešto deluje uverljivo, ali oseća razliku kada postoji fizička realnost u kadru.

Na kraju, mislim da je upravo taj spoj - realnog i nadograđenog - omogućio da film deluje kao svet u koji možete da poverujete, čak i kada znate da je u pitanju potpuna fikcija.

Kako ste u tom smislu sarađivali sa direktorom fotografije Maciejom Twardowskim? Šta su bile vaše sugestije za njega, i možda njegove za rediteljski dvojac?

- Saradnja sa Twardowskim i celim poljskim timom kamere bila je zaista posebna. To je ekipa koja ima neverovatnu radnu etiku - možda čak i "luđu“ od nas. Sećam se da je Steadicam operator praktično bio neprekidno u pokretu, bez obzira na uslove. Čak i kada smo snimali statične kadrove iz ruke, on bi odmah nakon toga trčao da pomaže oko rasvete ili drugih segmenata. Ta vrsta posvećenosti se retko viđa.

Maciej je autor sa ozbiljnim senzibilitetom - dolazi iz sveta koji je više "analogan" i fokusiran na sliku kao osećaj, a ne samo kao tehnički zadatak. Upravo zato nam je bio zanimljiv izbor za ovakav projekat. Iako dolazi sa filmom koji je nagrađivan na festivalima poput Sandensa, nije imao prethodno iskustvo sa velikim VFX-om, što se ispostavilo kao prednost.

Naša ideja je bila da vizuelni identitet filma ostane ukorenjen u realnosti - da svet izgleda opipljivo, gotovo dokumentarno, i da se VFX nadovezuje na to, a ne da ga diktira. Maciej je to vrlo instinktivno razumeo i dodatno pogurao u tom pravcu.

Često smo od njega dobijali sugestije koje su išle ka pojednostavljivanju - da ne "preopteretimo" kadar, već da pustimo prostor, svetlo i atmosferu da odrade svoje. Taj balans između kontrole i spontanosti, između planiranog i zatečenog, bio je ključan za konačni izgled filma.

Film je realizovan kao zajednički poduhvat inostranih i domaćih / regionalnih stvaralaca. Da li je region spreman za ovakve produkcijski ambiciozne poduhvate? Ima li snage za noseću ulogu, umesto dosadašnje u kojoj je često bio tek "lokacija“ ili "second unit“ kada američke produkcije dođu ovde da snimaju pod finansijski povoljnim uslovima?

- Oduvek sam bio pobornik ideje da domaće i regionalne produkcije mogu da se "upakuju" tako da se ne razbiju o Alpe na prvu, već da mogu da komuniciraju sa globalnom publikom.

Mislim da region apsolutno ima kapacitet za ovakve produkcijski ambiciozne projekte - možda ne u kontinuitetu kao velike industrije, ali definitivno ima talenat, znanje i energiju da ih iznese. Ono što je do sada često nedostajalo jeste jasan izlaz ka međunarodnom tržištu, pa smo uglavnom ostajali u ulozi "lokacije" ili podrške većim produkcijama.

Po mom mišljenju, ključ je u nekoliko stvari: pre svega u scenariju koji može da funkcioniše univerzalno, zatim u jeziku - gde engleski otvara vrata mnogo široj publici - i u razumevanju određenih dramaturških kanona koji nisu nužno vezani za lokalni kontekst.

Podnaslov filma "Legend of Hammerhead“ sugeriše da možda razmišljate o nastavcima, odnosno o "Stormrider univerzumu“? Jasno je da ovakvi projekti zavise od finansijske uspešnosti; ali ako za trenutak ostavimo taj finansijski aspekt po strani, kakve bi bile vaše želje i ambicije u pogledu “Gospodara“ kao "franšize“?

- Pa ovaj film je, u suštini, jedna relativno mala priča unutar mnogo većeg sveta koji tek treba da se istraži.

Ako na trenutak ostavimo finansijski aspekt po strani, naše ambicije su svakako bile da "Storm Rider“ ima potencijal da se razvije u širi univerzum - kroz nastavke, ali i druge formate i priče koje bi se odvijale paralelno ili u različitim delovima tog sveta.

Ono što je ohrabrujuće jeste da je film već lepo krenuo na američkom tržištu, kao i da je prodat u nekoliko ključnih međunarodnih teritorija, uz očekivanje da će u nekom trenutku doći i na striming platforme. Tu će se zapravo i videti kako publika reaguje dugoročno - jer takvi svetovi često "rastu“ kroz vreme, a ne samo kroz bioskopski život.

Naravno, konačna odluka o nastavcima je na glavnom producentu, ali već sada vidimo prve signale interesovanja publike. Na primer, na zahtev fanova već su pokrenute i inicijative poput razvoja igračaka inspirisanih likovima iz filma, što je uvek dobar indikator da svet ima potencijal da živi dalje van samog filma.