Život obeležen verom, tragedijom i hrabrošću: Olimpijski heroj i istinita priča koja stoji iza filma „Vatrene kočije“

Sin hrišćanskih misionara, Erik Lidel je rođen u Kini 1902. godine i tamo je umro 43 godine kasnije u japanskom internacionalnom logoru. U međuvremenu, igrao je ragbi za Škotsku, osvojio olimpijsko zlato za Britaniju i inspirisao Oskarom nagrađen film o svojim atletskim podvizima mnogo godina kasnije. Nakon spektakularnog ranog uspeha, ostatak života proveo je radeći kao misionar, čak i kada je to značilo da se izlaže opasnosti. Umro je a da nikada nije upoznao svoju najmlađu ćerku. Bio je to vanredan život, obeležen verom, tragedijom i hrabrošću, piše "BBC".

Sa pet godina, Lidel se sa roditeljima vratio iz Kine u Škotsku i poslat je u školu za sinove misionara u Londonu, kasnije poznatu kao “Eltham College”. Godine 1920. vratio se u Škotsku da studira na Univerzitetu u Edinburgu. Njegov izvanredni potencijal kao atletičara odmah je uočen, a “Glazgov Herald” ga je predviđao kao budućeg britanskog šampiona.

Prema Lidelovom prijatelju sa univerziteta, profesoru Nilu Kembelu, njegov stil trčanja bio je neortodoksan, ali ne i neugledan. Govoreći za “BBC” 1984. godine, rekao je: „Svakako je često trčao s glavom zabačenom unazad. Sada, ljudi kažu: 'Pa, kako je video kuda ide?' Ali kad zabacite glavu unazad, i dalje možete savršeno videti šta je ispred vas. Koristio je ruke prilično agresivno i malo se ljuljao – barem je tako izgledalo otpozadi, kao ekspresni voz.“

Izuzetno talentovan sportista, Lidel je igrao sedam puta za međunarodni ragbi tim Škotske između 1921. i 1923. godine. Međutim, treniranje i takmičenje na elitnom nivou u dva sporta bilo je previše, pa je odlučio da se fokusira na atletiku gde se etablirao kao jedan od najboljih trkača u zemlji. Izabran je za britanski tim za Olimpijske igre u Parizu 1924. godine, gde je bio među favoritima za pobedu u svojoj najjačoj disciplini, sprintu na 100 metara.

Ali kada je objavljen raspored za Igre, kvalifikacije za 100 metara bile su zakazane za nedelju i Erik Lidel je iznenadio sve. Hrišćanska subota je bila dan posvećen Bogu i nije bilo ničega na ovom svetu što bi ga moglo naterati da trči.

U filmu „Vatrene kočije“ iz 1981. godine, Lidel saznaje da će se kvalifikacije za 100 metara održati u nedelju dok se ukrcava na brod za Francusku. U stvarnosti, raspored je bio poznat nekoliko meseci unapred. Međutim, film odražava stvarnu dramu izazvanu njegovim principijelnim stavom.

Gledajući unazad 60 godina kasnije, njegov prijatelj i kolega atletičar Grivil Jang rekao je da, iako su oni koji su poznavali Lidela bili svesni njegovih snažnih verskih osećanja, "izazvao je ogromnu buru među mnogim ljudima, posebno među novinarima." Reporteri su kucali na vrata njihovog studentskog smeštaja u Edinburgu, zahtevajući da razgovaraju sa Lidelom. Prema Jangovim rečima, "Bilo je povika: 'On je izdajnik svoje zemlje'."

To nije smetalo Lidelu, prema rečima njegovog prijatelja. "On je jednostavno prihvatao te stvari i nikada ga ne pamtim kao uznemirenog. Rekao je, 'To je samo moje uverenje. Ne kritikujem druge zbog toga, ali neću trčati u nedelju.'"

Lidelova odluka značila je da mora da odustane od svoje najjače discipline i preusmeri fokus na trku na 400 metara. Umesto sprinta do cilja, ova trka je zahtevala izdržljivost za održavanje tempa tokom čitavog kruga staze.

Njegov kolega iz Škotske, atletičar Tom Ridel, rekao je da je ova duža distanca otkrivala Lidelove osobenosti, ali da je i dalje mogao da računa na svoju brzinu. Govoreći u dokumentarcu iz 1984. godine, "Erik Lidel: Leteći Škot," rekao je: "Njegovo trčanje je bilo sjajno verovatno sve dok nije stigao do poslednjih 200 metara, gde je zaista morao da uloži napor. Glava bi se zabacila unazad i laktovi bi se podigli, ali kada bi se to desilo, ostatak trke bi mogao da kaže 'možemo se slobodno prepustiti'."

Kada je startni pištolj opalio, krenuo je munjevitom brzinom, prošavši polovinu staze za 22,2 sekunde. Zabačene glave unazad, u svom karakterističnom stilu, povećavao je svoju prednost i na kraju završio pet metara ispred ostatka grupe. Vreme završetka bilo je 47,6 sekundi. U prilično zadihanom izveštaju u sutrašnjem “London Timesu” opisano je kao "verovatno najdramatičnija trka ikada viđena na trkačkoj stazi".

Tom Ridel je rekao da je pitao Lidela o njegovom taktičkom pristupu: "Njegovim rečima, rekao je, 'Pa, kada pištolj opali, krenem što brže mogu i verujem Bogu da ću imati snage za drugu polovinu.' I mislim da je stvarno verovao."

Heroj

Lidel se vratio u Škotsku kao heroj. Ogromne mase su ga dočekale, a tinejdžerski fan klubovi su se formirali u njegovu čast. Međutim, poziv religijskog života bio je jači od njegove slavne sportske karijere, te je odlučio da se odrekne sve te slave kako bi postao misionar u Kini, baš kao njegovi roditelji.

Pored svojih religijskih dužnosti, radio je kao nastavnik nauke i sporta na Anglo-Kineskom koledžu u Tianjinu. Godine 1934. oženio se Florens Mekenzi, ćerkom kanadskih misionara, i ubrzo su dobili dve ćerke. Kako je vreme prolazilo, život je postajao sve izazovniji usled stalnog građanskog rata u zemlji. Situacija se još više pogoršala 1937. godine kada je Japan izvršio invaziju na Kinu. Uslovi za strance su se polako pogoršavali, ali Lidel je insistirao na tome da nastavi svoj misionarski rad, preselivši se u opasnije, ratom razoreno selo.

Kada je Japan prvi put izvršio invaziju na Kinu, njihove trupe uglavnom su ostavljale zapadnjake na miru, ali 1941. godine britanska vlada je savetovala sve britanske državljane u Kini da napuste zemlju. Lidel je odlučio da ostane, dok je Florens, sada ponovo trudna, sa njihove dvoje dece otplovila u Kanadu radi sigurnijeg života. On ih više nikada neće videti.

Godine 1943. bio je interniran u japanski logor za 1.500 zarobljenika u kineskoj provinciji Šendong. U logoru je Lidel bio od milja poznat kao Ujak Erik zbog energije koju je posvećivao učenju dece, organizovanju sportskih aktivnosti i pomaganju drugima. Međutim, krajem 1944. njegovi saputnici su primetili da je postao tromiji i umorniji nego obično. Lekari su mu dijagnostikovali tumor na mozgu. Umro je 21. februara 1945, samo nekoliko meseci pre nego što je logor oslobođen na kraju Drugog svetskog rata.

Bonus video: Rade Šerbedžija u Sarajevu