"Hrvati misle da su srpski filmovi bolji, a Boris Isaković i Jasna Đuričić nam dolaze u svom kamperu": Počinje najunikatniji hrvatski festival, Milena Zajović otkriva sve o Cinehillu

Davne 1999. reditelj Rajko Grlić i producent Boris T. Matić osnovali su Motovun film festival. Iako je vrlo brzo postao prepoznatljiv filmski festival u regionu, pre nekoliko godina preimenovan je u Cinehill ali je promenio i lokaciju - i iz Motovuna se preselio u Gorski kotar.

No, uprkos promenama i danas je jedan od najoriginalnijih filmskih festivala u regionu. I Cinehill, koji počinje sutra, do 26. jula u Fužinama publici će ponuditi stotinak filmova iz celog sveta, od kojih su mnogi nagrađivani na najvećim festivalima. Značajan deo programa, i ovoga puta, čine i ostvarenja iz Srbije, kao i regionalne koprodukcije.

Cilj Cinehill festivala jeste da neguje autorski i nezavisni film, afirmiše manje kinematografije i nove autorske glasove, uz jedinstveni koncept projekcija u prirodnom ambijentu Gorskog kotara. I uoči starta jednog od najautentičnijih filmskih festivala u ovom delu Evrope o ovoj unikatnoj manifestaciji razgovarali smo za Nova.rs sa kreativnom direktorkom i selektorkom Cinehilla Milenom Zajović.

Zašto je, kako ste istakli predstavljajući program ovogodišnjeg Cinehilla, festival daleko višeod pukog bega od letnje žege?

- Često u šali kažem da smo u Gorski kotar pobegli u begu od masovnog turizma i globalnog otopljavanja. U unutrašnjosti Hrvatske temperature su ovih dana prelazile 40, a kod nas je preko dana ugodnih 25, noću i znatno manje. Međutim, ono što radimo puno je više od sklanjanja u hlad gorskih borova. U prostor koji je kulturno potpuno zanemaren dovodimo stotinak najreprezentativnijih svetskih filmova, isto toliko gostiju predvođenih višestrukim oskarovcem Edvardom Bergerom, hiljade kulturnih turista, neke mlade generacije koje u Gorskom kotaru uče da gledaju i promišljaju ne samo film, nego i svet koji ih okružuje. Cinehill je u tom smislu sasvim jedinstveni događaj koji u netaknutoj prirodi između dva jezera predstavlja program dostojan najvećih festivala, ne praveći razliku između gostiju i publike. O tome možda najviše govori činjenica da su neki od umetnika koji će tu nastupati, umesto u hotelima, odlučili da spavaju među studentima, u šatorima, a Boris Isaković i Jasna Đuričić dolaze u svom kamperu.

Kada je festival pre dve godine premešten iz Motovuna u Gorski kotar, ali i preimenovan da li je bilo teško ponovo ga repozicionirati?

- Apsolutno jeste. Asocijacija koja se gradi četvrt veka teško se menja, pogotovo kada govorimo o nečemu toliko sveprisutnom u svesti naših filmadžija i posetilaca kao što je bio naš prvi nezavisni festival nakon rata. I ja sam u Motovunu doslovno odrasla. Kada sam prvi put tamo došla imala sam nepunih 18 godina, spavala sam bukvalno na podu neke napuštene kuće, bez prebijene pare i bila srećna što mi se otvorila prilika da volontiram na tom mitskom mestu naših generacija. U međuvremenu sam prošla gotovo sve festivalske pozicije i sada iz jedne nove vizure srećno gledam mlade ljude kojima je Cinehill to formativno iskustvo. I meni se, kao i mnogima, i dalje otme da idem na Motovun. To je kao da član porodice odjednom promeni ime, proći će godine dok se ne naviknemo na novo. Ali duša i srce festivala i dalje su isti i to je ono najvažnije. S vremenom ćemo se navići da se sada zove Cinehill.

Iako se Cinehill nametnuo kao jedan od vodećih festivala u regionu koliko vam je, kao kreativnoj direktorki festivala, ali i selektorki, izazovno da na jednom mestu okupite filmove nagrađivane na brojnim svetskim festivalima, poput Kana ili Berlinala, kao i da ponudite publici regionalne premijere ostvarenja s prostora bivše Jugoslavije?

- Dok smo bili de facto jedini, to je bilo relativno lako. Sada kada je Hrvatska zemlja s najviše filmskih festivla po glavi stanovnika, u poziciji smo zdrave konkurencije i nadmetanja za naslove u koje verujemo. Ono što me raduje jeste što većinu danas najuglednijih filmskih festivala u Hrvatskoj rade ljudi koji su potekli iz Motovuna, pa mi je time lakše i ako nam preotmu neki dobar film. Ako pogledate naš program, videćete da jakih naslova ne manjka. A volim da verujem da filmadžijama i dalje nešto znači da imaju premijeru baš na našem festivalu.

Koje to važne teme otvaraju filmovi, njih stotinak koji su selektovani za Cinehill?

- Ove se godine poklopilo da imamo više filmova koji propituju položaj crkve u današnjem društvu, od poljskih "Ministranata" kojima otvaramo festival, preko "Majke" sestara Mitevski, koja će kod nas imati hrvatsku premijeru, do velikih naslova kao što je "Konklava" u Bergerovoj retrospektivi. Takođe uočavam da imamo puno filmova koje o važnim temama pripovedaju kroz dečje oči. Među njima bih svakako istakla "More", moćnu palestinsko-izraelsku produkciju koja govori o životu na Zapadnoj obali. Radi se o filmu koji je izazvao veliki skandal u Izraelu, jer su ga proglasili antidržavnim, a istovremeno je bio njihov kandidat za nagradu Oskar. Svi filmovi koje spominjem na Cinehill dolaze s gostima, pa ćemo o tim temama i diskutovati. .

Pred festivalskom publikom su ostvarenja doajena kinematografije, poput Andreja Zvjaginceva, ali i nekih novih imena, kao što su Jane Schonbrunn i Manuela Martelli. Koliko je taj spoj starosti i mladosti, te različitih žanrova i filmsko "pokrivanje" čitave planete bitno prilikom kreiranja festivalskih programa?

- Apsolutno je važno. Slaganje programa je suptilna kombinatorika dobi, pola, zemalja, trajanja… Ne robujemo kvotama i ne stavljamo statistiku ispred kvaliteta, ali jako nam je važno da donosimo što različitije glasove, kao i da pratimo autore koji su nam važni. Tu su i neke poveznice koje igraju ulogu u selekciji. Zvjagincev je veliko filmsko ime, bio je i naš gost 2014. godine, a sada nam njegov maestralni “Minotaur” dolazi direktno iz Kana. Manuela Martelli napravila je predivan film, a uz to nam je zanimljivo i što se radi o glumici iz recentnog filma "Bog neće pomoći" Hane Jušić, sada u ulozi rediteljke. Jane Schonbrunn s filmom "Tinejdžerski seks i smrt u kampu Miasma" naglavačke okreće kanonske postavke tin-horora, nudeći energičnu, pametnu i duhovitu kvir priču koju nose kultna glumica Džilijan Anderson i izrazito popularna komičarka Hannah Einbinder. To su pomalo neočekivane, uzbudljive uloge, baš kao što je bila neočekivana Numi Rapas u filmu "Majka".

Festivalska publika tradicionalno hrli da pogleda ne samo svetske i hrvatske filmove, već i one iz Srbije, BiH, i Slovenije. Kako to tumačite? I da li će otuda na festivalu biti prikazana i brojna ostvarenja iz Srbije, od regionalne premijere filma "Oče naš", do projekcije nagrađivanog naslova "Yugo Florida", pa i nekoliko srpskih koprodukcija?

- U Hrvatskoj postoji ideja da su vaši filmovi uvek svežiji i bolji, na njih se ide zbog same činjenice da su srpski, što me u kontekstu istorije naših prostora posebno raduje. A tu je i neka glad za ostvarenjima iz našeg zajedničkog jezičkog prostora, koju svake godine pokušavamo utažiti. "Yugo Floridu" i "Oče naš" nismo birali jer su srpski nego zato što su to izvanredni filmovi na koje ću s ponosom pozvati prijatelje, a regionalni pedigre sigurno će pomoći da napunimo bioskope.

Zanimljivo je da je autor ovogodišnjeg vizuala festivala beogradski dizajner Futro. Kako se Slavimir Stojanović zaljubio u Cinehill i postao sada i deo kreativnog tima?

- Naša saradnja je dokaz da se najbolje priče zaista događaju slučajno. Slučaj je hteo da Futro ima predivnu kuću u neposrednoj blizini našeg festivala i da ga je zaintrigiralo kakvi su to ljudi koji su napustili rajsku Istru da bi usred Gorskog kotara radili festival. Ispostavilo se da imamo puno toga zajedničkog, a pre svega ogromnu ljubav prema filmu. Kada je ponudio da nam napravi novi vizuelni identitet, bili smo presrećni. Osim kao dizajner, on će nam se ove godine predstaviti i kao predavač.

Kako se Crna Gora nametnula kao ovogodišnja zemlja partner festivala?

- Već neko vreme gledamo kako se budi naš filmski jug. Zemlje poput Makedonije, Albanije, Crne Gore… imaju sve više filmova na najvećim svetskim festivalima. Do pre nekoliko godina bili smo srećni ako bi snimili ijedan film, a sada ih je toliko da je teško izabrati. Kako je ove godine crnogorska kinematografija posebno zasijala, a istovremeno im je i dvadeset godina od ponovnog uspostavljanja nezavisnosti, pomislili smo kako je to dobra prilika da publici skrenemo pažnju na dobre stvari koje se tamo događaju.

Ovogodišnji laureat nagrade "50 godina" je glumac Zijah Sokolović. Kako je ovaj istaknuti umetnik reagovao na vest da je dobitnik priznanja za izuzetan doprinos filmskoj umetnosti tokom pola veka stvaralaštva?

- Istinskom srećom! Uvek me gane kako ljudi koji imaju toliko utakmica u nogama radosno reaguju na poziv iz Cinehilla: odmah je počeo da nam nudi filmove, pa svoju monodramu, razgovore, imao je hiljadu ideja kako da zajedno to njegovo predstavljanje napravimo još boljim. Ljudima iz Gorskog kotara posebno znači kada im dođe neko veliko regionalno ime, jer to su ljudi koje, zahvaljujući televiziji, dobro poznaju i u malenim mestima bez bioskopa, a sada ih mogu sresti uživo.

Ugostićete i slavnog švajcarsko-austrijskog reditelja Edvarda Bergera kom će biti uručena nagrada "Maverick". Zašto je Berger simbol hrabrosti, inovativnosti i pomeranja granica filmskog izraza?

- Kako nagradu “Maverick” obično dajemo ljudima koji su pomerali granice autorskog izraza, bili radikalni i večno neukalupljeni, pozvati jednog od trenutno najpopularnijih svetskih reditelja na prvu loptu zvuči nelogično. Međutim, pogledate li kako pristupa mejnstrimu, videćete da ga on subvertira iznutra. U velikim holivudskim produkcijama nema mesta za eksperiment, ali Berger u njih uvlači tipično evropske umetničke postupke, duge tišine, atmosferičnu kameru, ratnim temama pristupa iz pozicije kolektivne krivice, a ne junaštva, i u svemu tome pronalazi način da komunicira s najširom publikom. To je, po meni, odlika majstora. Njegov nezavisni autorski put pokazaćemo i projekcijom filma "Jack" iz 2014. godine, koji nekim čudom do danas nije prikazan u Hrvatskoj. Gledajući ga, postaje jasno zašto je Edvard Berger materijal za "Mavericka".