Voja Brajović: Nikada mi umetnici nismo bili zadovoljni statusom u društvu, i dok sam bio ministar, pokušao sam da pomerim stvari, ali...

Glumac Vojislav Voja Brajović dobitnik je Statuete "Joakim Vujić" koja se dodeljuje za izuzetan doprinos razvoju pozorišne umetnosti u Srbiji u 2024. godini. Ali to nije jedini povod za razgovor sa velikim srpskim umetnikom. Aktuelan je zbog sjajnih predstava u beogradskim pozorištima (“Otac”, “Kuća”, “Voz”), u kojima glumi ili ih je režirao, a deo je i serije “Vreme smrti” koja je od 20. februara dostupna u okviru EON video kluba za bindžovanje, a prvih dana marta počinje da se emituje na TV Nova u produkciji “United Media”.

- Velika je čast i priznanje dobiti nagradu koja nosi ime Joakima Vujića, jer je to jedan od ljudi koji su bili prosvetitelji svoga naroda, roda. Posle Dositeja Obradovića i njegove misije prosvećivanja ovog naroda koji je bio tolike godine bez civilizacijskog kontinuiteta, pojavio se i Joakim Vujić koji je u kneževini u okviru Osmanskog carstva, shvatio da treba negovati nacionalni identitet preko živog jezika.Taj jezik se može samo u pozorištu čuti i negovati. Taj entuzijazam obavezuje svakog dobitnika da ima svest o tome šta je to. Postavljam pitanje sam sebi da li sam to zaista zaslužio, ali malo je i nepristojno biti lažno skroman - priznaje Voja Brajović za Nova.rs.

Predstava “Otac” Florijana Zelera u Ateljeu 212 u režiji Paola Mađelija je važna je i aktuelna. Glumite vi i Hana Selimović, a neko je napisao na društvenim mrežama u žargonu da ste “pokidali”. Takođe, režirali ste “Kuću” u Zvezdara teatru, čiji je autor glumac Nebojša Ilić, uz sjajne komentari. Kako je došlo do te saradnje?

- Nebojša Ilić Cile je dao tekst svom kolegi Branimiru Brstini da pročita, njemu se to dopalo, i onda su se spontano setili da to mogu ja da im režiram, i da će se tako najviše i radovati, što im se i ostvarilo. Nisam znao da su komad odneli kod Duška Kovačevića u Zvezdara teatar, a on mi je samo rekao: “Ova dvojica hoće da im ti režiraš, pa ti vidi”. I uzeo sam tekst sa velikom obavezom da ih ne razočaram, ali i da im pružim mogućnost za veliku radost koju dele sa publikom i s mladom koleginicom Ivanom Zečević, koja je osveženje za beogradsko pozorište. Ona ima neverovatan dar i za pevanje i za scensko izvođenje. Tako da je to uspelo. Tu ne treba izostaviti čudesnog genija Voju Aralicu. Komponovao je i materijalizovao neke moje ideje, koje sam mogao samo da sanjam i napravio remek-delo.

Predstava “Voz” sa Sergejom Trifunovićem traje godinama, sve je puno uvek gde god da igrate… Mnogi ne mogu sa Sergejem, ali vi, ipak, možete. Kako to?

- Može i on sa mnom, nisam ni ja tako lak (smeh). U toj kombinaciji, pre svega, dominira jedna vrsta ljubavi, voljenja. Koliko god smo ludi na svoj način, postoji prag koji se ne prelazi. To je skoro 250 predstava, toliko smo puta izašli pred publiku, isto toliko puta prolili suze, da tako kažem. Nije to jednostavno. Kada sam uzeo da režiram taj komad, i predložio ga Zvezdara teatru, uvek sam mislio da je Sergej taj koji će da igra tu ulogu. Nikad nisam ni zamišljao da to može neko drugi.

Ovih dana počinje da se prikazuje serija “Vreme smrti” po romanu Dobrice Ćosića. Vi glumite čuvenog Radomira Putnika. Kakvo je bilo iskustvo?

- Vojvoda Putnik je bio načelnik Generalštaba u vreme početka Prvog svetskog rata, i u toj strašnoj nesreći koja se događala tada mladoj državi Srbiji, trebalo je odbraniti, i napraviti nešto što će da očuva državu i naciju. Sam Putnik je bio jako bolestan, nije doživeo kraj rata. Zanimljivi su njegovi razgovori u komandi sa Živojinom Mišićem. Meni to uvek teško pada, i ne ide mi u svest da više nema Žarka Lauševića (Mišić u seriji, prim, aut.). Imao sam sa njim diskusije, dijaloge, dileme… Da ne govorimo da se tada desila jedna od najvećih pobeda nad tada velikom imperijom, što je bilo možda i najveće iznenađenje u istoriji ratovanja - Kolubarska bitka. Mešaju mi se te impresije o samoj ulozi i zadacima koje smo imali, s tim da će se serija prikazivati nakon Žarkovog odlaska.

Kakav je vaš stav prema delu Dobrice Ćosića? Kod nas je uvek bila podela na one koji ga uzdižu i one koji ga izrazito potcenjuju?

- Uvek je Dobrica Ćosić brkan kao književnik i kao takozvani “otac nacije”. Nelogično je mešati te dve stvari. To treba prepustiti sociolozima, ali naravno, i istoričarima književnosti i književnim kritičarima.

Svedoci smo nedavnih javnih istupa članova Beogradske filharmonije zbog malih zarada i loših uslova rada, potom i članova Orkestra opere Srpskog narodnog pozorišta… Pratite li sve to?

- Još kao mladom članu Jugoslovenskog dramskog pozorišta, sa 19 godina, moj drugi angažman je bio uspostavljanje sistema vrednosti. Nikad nismo bili zadovoljni odnosom i statusom kakav imamo u društvu kao umetnici. Pokušavao sam da pomeram stvari kada sam bio ministar kulture, ali vrlo je to teško pomeriti. Teško je promeniti kad jedan pesnik ne može da preživi, ili flautista nema za hranu… Ta ograničenja u javnom sektoru, kao što su prosveta, zdravstvo i kultura, imaju dramatične posledice. Jedna od njih jeste uspostavljanje populizma koje je, po mom mišljenju, jako štetno. Ne može se napredovati ukoliko jedan nastavnik ne može da preživi od svoje plate. Onda nema nikakav ugled, niti može da se posveti toj deci zbog koje postoji. Šta je njegov život? Šta je njegova nadgradnja? Kada su u pitanju članovi Filharmonije, to je mnogo veći problem, i postoji daleko veća odgovornost i obaveza države.

Kako vam deluje Srbija danas?

- Ja sam čovek koji po prirodi stvari odlazi, nisam taj koji dolazi, pa da nešto poručim ili kažem. Treba pitati šta bi trebalo uraditi da država bude ponosna na svoje zahteve, želje i vizije. Šta je vizija, ako je to nešto nerealno, čemu ona služi?

Za vas, kao glumca i reditelja, je od velikog značaja činjenica da su umetnici iz sveta pozorišta i filma poslednjih godina postali članovi SANU. To na posredan način takođe ima veze sa Joakimom Vujićem?

- Konačno se muzičko-scenska delatnost našla u Akademiji nauka. Dejan Mijač je preminuo prošle godine, ali i on, i Slobodan Šijan, i Miodrag Tabački su postali akademici, upravo iz šinjela Joakima Vujića. SANU je napokon, pod vođstvom profesora Vlade Kostića, prepoznala da je godinama zapostavljala tu vrstu umetnosti, koja doprinosi kulturi jednog naroda, a to je audio-vizuelna delatnost. Tako da SANU više nije samo Srpska akademija nauka i nekih umetnosti, nego zaista Srpska akademija nauka i umetnosti.

Jednom ste ušli u banku i gledao sam kako su se službenici “polomili” da vam izađu u susret, gledali u vas kao u Boga, a i vi ste bili šarmantni. Navikli ste na takve situacije?

- Obaveza javne ličnosti je da bude tolerantan, i da dopušta čak i da ga neko voli (smeh). Svako ko je postao popularan mora da u prodavnici, apoteci, banci ili prijemnom odeljenju, ima odnos kojim ne sme da iritira ničiju skrenutu pažnju na sebe. Obaveza prema drugima je velika i tanana. To, u svakom slučaju, prija, ali morate da imate svest o tome da i postojite da bi ste nekoga obradovali. Nije to nekome tek tako dato...

Bonus video: Voja Brajović o svojih pola veka umetničkog trajanja - "Volim da čeprkam po poeziji, imamo velike pesnike"