"Nakon silnih revolucija, došli smo u stanje demencije": Miodrag Krstović govori za Nova.rs

Krstović u biografiji ima blizu 70 uloga u pozorištu, dok na filmu i televiziji i više od 150. Sarađivao je sa najvećim rediteljima: Zdravkom Velimirovićem, Emirom Kusturicom, Purišom Đorđevićem, Živkom Nikolićem, Dušanom Kovačevićem, Goranom Paskaljevićem, Goranom Markovićem, Milošem Mišom Radivojevićem, Zdravkom Šotrom, a uskoro, tačnije 12. marta, očekuje ga nova premijera filma "Poslednji strelac" u režiji Darka Nikolića, gde tumači jednu od glavnih uloga.

- Često sam u karijeri igrao kontroverzne biznismene, sada sam možda prvi put pravi kriminalac koji je umešan u ubistvo žene glavnog lika i ne bira sredstva da se obračuna sa neprijateljem. Da bih prihvatio ulogu, neophodan mi je dobar scenario, kao i ekipa s kojom radim. Ovde su se pogodile obe stvari, te nisam mnogo razmišljao kada sam odlučio da budem deo ovog projekta - kaže Krstović.

Film "Poslednji strelac", akcioni triler, prati inspektora (Nenad Jezdić) koji nakon smrti voljene supruge uviđa besmisao svog života, pa provodi dane sa svojim jazavičarem, čitajući knjige, sve do trenutka kada se posle decenije provedene u inostranstvu u Beograd vrati Atanasije (Krstović), poznati balkanski kriminalac, koji je umešan u ubistvo njegove supruge.

https://www.youtube.com/watch?v=Dnh8PQ4xcxs&t=46s

- I kada igram loše momke, uvek se trudim da nađem nešto ljudsko u njima, jer suština nije crna ili bela. Tako i kada tumačim pozitivnog čoveka, trudim se da ga malo i uprljam - objašnjava glumac dodajući da je scenarista Branislav Janković napisao veoma dobro i kompleksno lik Atanasija, te je sam rad na ulozi bio lak i pravo uživanje.

Miki Krstović izdvaja saradnju sa Nenadom Jezdićem, s kojim je igrao u prethodnom filmu "Vikend sa ćaletom" (2020), gde su tumačili oca i sina:

- "Vikend" je tako divan film, kao i serija koja je kasnije došla. Jezdić i ja se poznajemo više od 30 godina. Prva zajednička predstava koju smo radili bila je "Marija Stjuart" u Ateljeu 212 davne 1994/1995. To je, čini mi se, bio prvi Nenadov komad. Još tada se jasno videlo kakav će to glumac biti. I tri decenije kasnije dobili smo priliku da igramo oca i sina. Bilo je zadovoljstvo. Volimo se i poštujemo privatno, te u kadru nije moglo loše da ispadne.

https://www.youtube.com/watch?v=rlEnw70QGnQ

Gluma zahteva posvećenost do kraja

Krstović je želeo posebno da pohvali mladu glumicu Aleksandru Belošević, kojoj je “Poslednji strelac” prvo pojavljivanje na filmu. A prisećajući se svojih početaka, kaže da u mladim kolegama može da prepozna istu posvećenost i strast koju je i sam imao. Krstović je diplomirao na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu u klasi profesora Milenka Maričića, ali je studije upisao tek iz četvrtog puta.

- I bolje što je bilo tako. Bio sam još uvek u srednjoj školi kada sam prvi put pokušao. Posle sam otišao u vojsku i tek kasnije su me primili. Mislim da je to bila sreća, jer ko zna da li bih bio toliko predan da sam bio mlađi. Kao i moje kolege i ja tada, tako i ovi mladi glumci izgaraju od strasti i energije. Uistinu bez toga nema ništa. Kada si mlad i pristupaš ozbiljno svom pozivu, čeka te i svetla budućnost. Sve ostalo brzo otpada kao neozbiljno. Naš posao je predivan, ali morate da ste mu posvećeni do kraja. U ovim godinama svakoj ulozi i dalje tako pristupam.

Upoređujući vreme i odnos prema kulturi tada i sada, Krstović priznaje da se dosta toga promenilo. Pre svega, nema više one ozbiljne zemlje sa 20 miliona ljudi.

- Kada sam počinjao da se bavim ovim poslom, bilo je to ozbiljno tržište u ozbiljnoj zemlji. Do nesrećnih devedesetih igrao sam samo na filmu. Pozorištu sam se kasnije posvetio. Sećam se koliko je odlazak na Pulski festival značio. Prikazivana je godišnja produkcija sa preko 30 sjajnih filmova. Onda se dogodilo strašno zlo, i svelo kinematografiju na svega dva/tri ostvarenja. Srećan sam što mogu da primetim porast tih brojki u poslednjih nekoliko godina, ali tada je odnos prema filmu i glumcima bio drugačiji. Ozbiljniji.

Evocirajući uspomene na devedesete, pominje Filmski festival u Nišu, gde je bio selektor.

- Bio je to strašan trenutak za kinematografiju. Nismo želeli da otkažemo festival da bismo očuvali kontinuitet, ali jedino šta smo mogli jeste da uvrstimo u program nekoliko televizijskih filmova sa RTS-a. Pre toga se događalo da od količine ostvarenja ne možemo da izaberemo. Sve je to istorija našeg filma…

Ceo svet je u haosu

Kada se devedesetih Krstović posvetio teatru, prva predstava u kojoj je zaigrao bila je 1994. "Ljubavno pismo" u režiji Branka Kičića, koja se i danas uspešno izvodi u Ateljeu 212.

- Ponosan sam što ćemo baš 25. marta proslaviti 30 godina kako igramo tu prelepu predstavu. Tri decenije uživamo zajedno sa publikom u toj divnoj priči koja je sada najdugovečnija u Beogradu. Iste 1994, nešto kasnije, igraću u pomenutoj "Mariji Stjuart" sa Nenadom Jezdićem - seća se s osmehom naš sagovornik.

A, prethodne dve godine bile su poput krune na njegovom pozorišnom angažmanu, jer je predstava "Cement Beograd", u kojoj igra, osvajala sve nagrade, a njemu donela "Rašu Plaovića", "Milivoja Živanovića" i "Miloša Žutića".

- Imao sam sreću da dobijem ulogu u tom izuzetnom komadu, sjajnog reditelja Sebastijana Horvata u Beogradskom dramskom pozorištu. Međutim, ništa ne bi bilo tako dobro da mi partnerka nije velika Milena Zupančić. Vidite, kada se sve to poklopi, morate da budete veoma talentovani da upropastite tako nešto!

Podsećamo da je komad podeljen u dva dela, u prvom prikazuje mlade ljude u žaru revolucije, dok u drugom vidimo Milenu i njega kako u starosti provode dane u Beogradu bolujući od demencije.

- Uz svaku mladost ide prirodno ta energija, entuzijazam, želja za promenom, a na kraju se sve, nažalost, svede na ono što Milena i ja igramo - starost. Vidite, sada imam 74 godine, odrastao sam u normalnom vremenu, provevši prelepo detinjstvo i jedan lep život u božanstvenom Beogradu, koji je bio po meri čoveka. Dešavali su se divni događaji, od kulturnih do sportskih, Bitef, pa Bemus, te Njuport džez festival… - seća se Krstović i uz uzdah dodaje:

- A onda dolaze nesrećne devedesete, koje i danas traju. Mi i dalje ne znamo granice, živimo u opštem haosu. Istina, ceo svet je u haosu, ali, eto, da pričamo o nama. Nizala su se razočaranja, jedno za drugim, revolucije, haos… Sve to živimo i sada. Upravo to je u "Cementu" prikazano jako dobro - od silne energije došli smo u stanje totalne propasti i demencije.

Krstović ocenjuje da stanje u kojem se nalazimo možda i nije tako loše i pita "zamislite šta bi bilo da pamtimo baš sve grozote koje su nam se dogodile i da ih neprestano nosimo u nama".

- Završili bismo svi kolektivno odavno u ludnici. Mada… kada pogledate ovo što živimo, pitanje je koliko smo zaista normalni - uz gorak osmeh zaključuje Miodrag Krstović.

Bonus video: Vladimir Perišić o filmu "Lost country"