Vlahović: Ova vlast proizvodi šok, a plaši se karikature

I dok je u Dorćol platzu aktuelna izložba Predraga Koraksića Koraksa “Paralelna stvarnost”, vrsni ilustrator i karikaturista Jugoslav Vlahović priseća se za naš sajt da je upravo zahvaljujući doajenu naše karikature svojevremeno došao u NIN. I tom nedeljniku veran je još od 1976. godine.- Kada sam došao iz vojske, baš me je Koraks preporučio za NIN. Dotadašnji kolumnista “Novosti” Jug Grizelj prešao je tada u NIN i tražio je nekog mladog ilustratora i karikaturistu. I zahvaljujući preporuci Koraksa i Dušana Petričića, sa kojima sam godinu dana radio u “Novostima” baveći se dnevno-politikom karikaturom, došao sam u taj nedeljnik. To je bilo jako značajno za mene, jer sam se našao na pravom mestu i u pravom listu i posle je sve teklo kako treba. Iako me je zanimala dnevno-politička karikatura, shvatio sam da mi više odgovara nedeljna karikatura. Ali, voleo sam dnevno-političku karikaturu i te crtače, poput Koraksa i Petričića tog jednostavnog linijskog stila, bez preteranog ukrašavanja, koji je tada bio nužan da bi se opstalo u dnevnim novinama. Kada sam u NIN-u prešao na ovaj svoj poentilizam, po kome sam postao poznat, sećam se da mi je Koraks rekao da mu je žao što sam se odmakao od dnevno-političke karikature. Ali, smatrao sam da je ovo primerenije mojim grafičkim ambicijama - seća se Vlahović.Više od pola veka poznaje se i druguje sa Koraksom i Petričićem, a i danas, posle toliko vremena kako priča naš sagovornik, prate jedni druge. Upravo su i Vlahović i Petričić pre nekoliko dana bili na svečanom otvaranju izložbe “Paralelna stvarnost”. Komentarišući ne samo najnovije karikature Koraksa sa ove postavke, već i njegov celokupni rad Vlahović ističe da je u pitanju toliko specifičan umetnik da čak i ne zna sa kim da ga poredi. Ali, zato se priseća reči Pikasa. Slikar je, početkom sedamdesetih godina prošlog veka bio oduševljen talasom francuskih karikaturista koji su bili likovno orjentisani, rekavši da je “rođena nova umetnost- umetnost satiričnog crtanja”:- Mogu možda Koraksa da uporedim baš sa Pikasom, jer je sa fantastičnom upornošću i veštinom prolazio, kao i Pikaso, kroz različite stilove. Karikatura se menja, iako se na oko ona nekome može činiti sličnom. Nedavno sam naleteo na neke kataloge sa velikog svetskog festivala karikature u Montrealu iz 1968. godine, kada je Koraks bio mlad kao ja sada (smeh), gde se vidi njegov unikatan karakter i stil crtanja. Koraks je od početka imao likovni stav. Teme su se naravno menjale, jer takve su okolnosti političkog i društvenog života u ovoj zemlji. Ali, uvek je prisutan njegov likovni stav. I to onaj nalik Pikasovom, koji je imao različite, izvanredne periode - plavi, ljubičasti, pokazavši veštinu realističkog slikarstva, da bi potom prešao na kubizam i apstrakciju - ukazuje naš sagovornik.

Publika Koraksa, prema rečima našeg sagovornika, i danas ceni jer je uvek jako dobro znao osnovne likovne postulate. Najpre je bio jak, precizan u crtežu, da bi potom vešto prešao na boju, priča Vlahović i podseća na jedno značajno dostignuće Predraga Koraksića.- Među prvima je imao celu stranu za svoju karikaturu. A nije lako pokriti celu stranu. Ranije su za karikaturiste bili rezervisani delovi, ćoškići strana, a oni najbolji poput Pjera ili Džumhura imali su prostor na prvoj strani. Ali, Koraks je prvi imao celu stranu. I kako se karikatura razvijala, tako se i sam Koraks razvijao. Jedan profesor keramike je svojevremeno objašnjavao koja je to najbolja keramika - kad niz brdo pustite jednu keramičku formu da se kotrlja, otpada sve ono suvišno sa strane i na kraju, dole ostaje savršena forma. Koraks je danas, poput te najbolje keramike, odbacio suvišno i sveo sve na simbol, što je vrhunac. Nikada nisam pomislio da ću tu keramičku metaforu moći da primenim na karikaturu, ali eto Koraks je i to uspeo, što pokazuje da je umetnost univerzalna - misli Jugoslav Vlahović.Za razliku od nekih svojih kolega ilustratora i karikaturista, Vlahović je oduvek u svom radu voleo da se vezuje za tekstove i bude deo “celokupne priče”:- Nazivao sam to svetim trojstvom- tekst, naslov i ilustracija. Sada nešto manje ilustrujem. Čak su mu dali prostor u NIN-u gde imam punu slobodu da nacrtam šta hoću, i sada je to više karikatura nego ilustracija. Zapravo sada sam osetio šta znači biti sam, bez pomoći teksta, događaja, a opet ostati svoj u svetu koji sam gradio 50 godina. I to je problem karikaturista, ali i svakog umetnika - da svoj stil prilagodi vremenu. Jer, ako u 21. veku svojim radom ostaneš u prošlom veku, onda rizikuješ da promašiš temu - smatra naš sagovornik.

I posle poluvekovne karijere, tokom koje je uradio na hiljade i hiljade karikatura, ilustracija, naslovnih strana, objavljivanih, osim u NIN-u, i u "Njujork tajmsu", italijanskoj "Republici", "Tajmu", pariskom "Mondu", "Bildu", dizajnirao kontroverzne omote ploča, većinom za "Riblju čorbu", i profesure na Fakultetu primenjenih umetnosti, kaže da ono što jednom nedeljno nacrta za NIN ima odjeka. Ali, istovremeno priznaje da je ograničeniji nego ranije.- NIN je nekada bio zaista čitan na celom prostoru. Danas je to manja publika, ali opet to je zaista prava publika. Nije loše što još uvek postoji ta neka raznovrsnost. Ne možemo zaista svi biti Koraks. I ne treba! Jednom je neko napisao da bi sve bilo prah i pepeo da nije na neobičan način zabeleženo, što je tačno. Trudim se da neke stvari donesem na neobičan način, a to rade i Koraks, i Petričić, i ostale kolege. A pritom se svi trudimo da ne budemo vulgarni, bezobrazni, već da ostanemo kulturni i zadržimo nivo. A to je potpuno suprotno ovom vremenu u kome živimo i teško je opstati kao takav. Jer, danas se traže neki šok, bezobrazluk - naglašava Jugoslav Vlahović i na kraju napominje da taj šok i bezobrazluk potiču sa vrha, jer je vlast ta koja promoviše ove “vrednosti".- Vlast se služi tim metodama, a mi smo sad u tom procepu. Neki od nas, poput Koraksa ili Petričića uspevaju da im odgovore, jer imaju talenat. I ova vlast se karikature plaši. Iako kažu da ih to ne zanima, stalno se trude da listovi i mediji u kojima izlaze takve karikature imaju što manje uticaja. Nije im svejedno. Ali, mislim da će sve ono što smo uradili i radimo ipak opstati, zabeleženo na jedan neobičan način, i to nam je i uteha i satisfakcija.