0
Moji radovi se bave konstruisanjem i izgradnjom, i kroz taj proces često potežu pitanje oko toga kako je potrebno malo vremena da se nešto uništi, a neuporedivo više da se nešto izgradi, kaže za Nova.rs umetnica Vesna Perunović.
Piše Nikola Marković
Srpsko-kanadska umetnica Vesna Perunović predstaviće svoj rad u poslednjih 15-ak godina na izložbi „Home Paradigm: A New Place of Belonging / Paradigma doma: Novo mesto pripadanja“, u Galeriji-legatu Milice Zorić i Rodoljuba Čolakovića od 10. marta do 21. maja.
Kako umetnica ističe, izložba razmatra paradigmu doma u savremenim kontekstima, od pojma fizički definisanog, neposrednog životno-formativnog i protektivnog okružja do razumevanja doma i domicilnog kao mesta i stanja koje se konstituiše u procesima, u ostvarivanju veza sa drugima i sa svetom kroz odnose, susrete i kretanja. Otvaranje je zakazano za 10. mart u 18 časova.
Povodom izložbe razgovarali smo sa Vesnom Perunović o predstojećoj izložbi i ključnim temama kojima se bavi u svom stvaralaštvu.
Šta je to Paradigma doma danas iz naslova izložbe, u ovom istorijskom trenutku? Koje je to „novo mesto pripadanja“?
– Paradigma doma ili ideal doma koji nam je usađen još od malih nogu i koji je manje-više zajednički za sva ljudska bića, jeste da je dom mesto gde se stvara osjećaj zajedništva, gde smo okruženi porodicom i bliskošću i gde imamo osjećaj sigurnosti i zaštićenosti. Pojam kuće je naravno vezan za mnoštvo asocijacija i emocija: detinjstvo, odrastanje, ugodnu egzistenciju, lične stvari koje nas okružuju itd.
Paradigma doma se u sadašnjem istoriskom trenutku, u kojem se suočavamo sa mnogobrojnim krizama drastično menja, i dom sve više posmatramo kroz prizmu gubitka doma, privremenih staništa i mesta koja su u procesu stalnih transformacija (izbeglički kampovi ili u ‘makeshift’ šalteri u slučaju beskućnika). Samo u ove prve dve decenije 21. veka bili smo svedoci raznih kriza koje su u osnovi promenile našu sliku o tome šta je to dom. Ratovi u Iraku, Siriji, Avganistanu, migrantska kriza koja je usledila 2015. godine, zatim najskoriji rat u Ukrajini i najzad razorni zemljotresi u Siriji i Turskoj, svaki ponaosob su raselili milione ljudi.
Takođe, globalna pandemija i sve veće prisustvo tehnologije i socijalnih mreža su učinile da se osećaj pripadnosti i privatnosti doma sve više menja i komplikuje. S jedne strane živimo u fizičkoj izolaciji od drugih, a s druge nam se pruža mogućnost da virtualno zavirimo u domove velikog broja potpuno nepoznatih ljudi. Model doma se u tim globalnim pomeranjima ne tretira više kao stabilni koncept, on postaje nešto što je u procesu neprekidnog redefinisanja, ponovne izgradnje i preispitivanja. Dom kao ideja postaje fleksibilan koncept, nešto što je u stalnoj tranziciji.
„Novo mesto pripadanja“ u tom slučaju sve više postaje mesto gde gradimo nove kontakte i veze sa svetom, gde se osećamo prihvaćenim i vrednovanim, a sve manje neko stabilno i permanentno mesto, koje prepoznajemo iz naših tradicionalnih ubeđenja.
Ako su narušene tradicionalne vrednosti doma kao što su sigurnost, privatnost, fiksiranost, koje su to nove vrednosti i na koji način se umetnički odnosite prema njima?
– Paradigma doma se drastično menja kada smo suočeni sa krizom. Ova izložba takođe problematizuje taj proces transformacije, i promišlja gubitak doma, promenu identiteta i osećaj pripadnosti koji se menja kad smo suočeni sa krizama. Gubitak domovine i kulturno izmeštanje u mom ličnom slučaju preseljenja u Kanadu kasnih 80-ih su uticali na promenu mog stava prema tome šta je kuća i težnja da se pronađe jedan idealan dom. Kao posledica mnogih putovanja pre svega u umetničke kolonije širom sveta, a potom i mnogobrojnih vraćanja u zemlju iz koje sam otišla, stvorio se neki novi prostor, koji nije stalno mesto već više jedan mentalni princip koji otvara mogućnost da je dom moguć svuda i da je moguće osećati pripadnost, iako ne postoji stalno mesto boravka. U mojoj umetničkoj praksi ta osećanja se manifestuju kroz upotrebu fleksibilnih materijala, tranzicionih umetničkih formi i medija, performansa koji često sugerišu stanja između sputanosti i mobilnosti.
Pitanje pojma identiteta u migratornim kretanjima je složeno, a ono što nazivamo „migracijama“ se menja u svom karakteru tokom godina i decenija. Koliko je na vašu ličnu i umetničku perspektivu uticao talas seoba iz afričkih i azijskih zemalja ka Evropi, u kome se nalaze i oni što beže pred ratom i oni koji beže od siromaštva, ili jednostavno tragaju za boljim mestom za život?
– U mojoj umetničkoj praksi pitanje migracija je veoma prisutno, i ono sa sobom povlači čitav niz drugih pitanja koje se vrte oko te osnove: pitanje doma, identiteta, granica, limita, ljudskih prava itd. Iskustvo dijaspore je nešto što je deo mog ličnog iskustva, nešto što je proživljeno i na osnovu čega imam ogromnu empatiju i razumevanje za druga slična iskustva, svake migrantske krize ponaosob i migracija u globalnom kontekstu. U suštini, svaki gubitak doma i proces traženja novog su deo iste traume čupanja iz korena, izmeštanja, gubitak života kojeg ste do tada poznavali. Ja sam imala prilike da istražujem taj fenomen uz podršku prestižnog granta Ontarijskog saveta za kulturu „OAC -Chalmers Fellowship Grant“ za projekat pod nazivom „Balkan Migrant Route: Politics of Exile and Compassion“, koji se upravo ticao masovne migracije iz afričkih i azijskih zemalja i rute koja je prolazila kroz našu zemlju i zemlje Zapadnog Balkana. To istraživanje je dovelo do zanimljivih rezultata koji se tiču promene javnog mnjenja u odnosu na migrante, od saosećanja i tolerancije na početku krize, do potpune blokade, netrpeljivosti i odbijanja u kasnijim fazama izbeglištva.
Učestvovali ste i u projektu Evropske unije Risk Change (2016–2020) koji se bavio fenomenom migracija. Šta ste „izvukli“ ili naučili iz ovog projekta?
– Risk Change projekat, centriran oko migrantske krize, 2018. godine me je odveo u umetnički studijski boravak na Malti, koja se u tom trenutku našla na migrantskoj ruti između Afike i Evrope. Moje učešće je inicirala Sanja Kojić Mladenov, jedne od kustoskinja tog projekta i Muzeja savremene umetnosti Vojvodine koji je bio jedan od partnerskih institucija. Ovaj projekat je za mene bio svojevrstan kreativni izazov, jer mi je pružio šansu da kroz umetničko promišljanje tema migracije i izmeštanja problematizujem dva paralelna aspekta tog problema, lični /intimni i univerzalni /globalni.
Moje lično iskustvo dijaspore dalo mi je legitimitet da iz nečeg što mi je poznato i doživljeno, posmatram migrantsku krizu kao fenomen koji je u tom momentu iz korena menjao našu kolektivnu svest i osećaj empatije prema kolektivnom stradanju. Ja sam svoj studijski boravak na Malti, zemlji koja je do tada za mene bila potpuno strana, shvatila kao novi početak i svoj umetnički studio kao moj novi dom. Za vreme boravka na Malti uspela sam da uspostavim veze između svog iskustva izmeštenosti i novog okruženja, i da uspostavim komunikaciju sa novim okruženjem što ga je učinilo manje stranim i nepoznatim.
U smislu produkcije novih radova, to je za mene bio jedan vrlo plodan period, i na ovoj izložbi beogradska publika će imati prilike da vidi par vrlo poetičnih video radova na temu doma i gubitka istog, video radova koji su nastali na Malti upravo u prostorima moje kuće / studija u kom sam boravila.
Da li ste već stigli da umetnički procesuirate i veliku seobu Ukrajinaca u poslednjem ratnom sukobu, ili je sagledate u kontekstu ratnih migracija u širem smislu?
– Na izložbi u Legatu predstaviću i rad pod nazivom „Rat je završen, rat nikad nije završen“, koji jako dobro sumira moj stav prema fenomenu rata i stradanju koje ono prouzrokuje, uključujući tu i masovne migracije i pomeranja stanovništva. To iskustvo kroz koje Ukrajinci danas prolaze je po prirodi jako slično ratnim stradanjima drugih naroda u sličnim konfliktnim situacijama, agresije, okupacije i nasilja. To je narativ koji se nažalost ponavlja kontinuirano kroz ljudsku istoriju i iz kojeg mi kao ljudska vrsta jako malo učimo.
Drugi rad koji je takođe predstavljen na izložbi pod nazivom „Kolevka“ razmatra pitanja rata i masovnog uništenja ljudskih života, a shodno tome i naše kolektivne odgovornosti prema opstanku ljudske vrste. Moji radovi se bave konstruisanjem i izgradnjom, i kroz taj proces često potežu pitanje oko toga kako je potrebno malo vremena da se nešto uništi, a neuporedivo više da se nešto izgradi. Ljudski život je takođe dobra ilustracija te premise. Potrebno je blizu 20-ak godina da se bilo koje ljudsko biće potpuno oformi, a sekunde da se taj isti život anulira.
Kao neko ko je i sam migrirao pre više od tri decenije, na koji način se lično osećate prema ideji doma, odnosno na koji način vaš doživljaj doma/migracija inkorporitate u umetničko stvaralaštvo?
– Moj lični život, a shodno tome i moja umetnička praksa, okupira neki prostor koji bi mogao da bude definisan kao mesto između, „place inbetween“, prostor koji nije ni tamo ni ovde, ili je i tamo i ovde. Taj se prostor konstantno menja ili egzistira na relaciji između dva mesta, na putu između dve tačke kretanja. Zato često u mom radu prepoznajete stanja fleksibilnosti, tranzicije, mobilnosti. Proces je je u mojoj umetničkoj praksi daleko važniji nego sam produkt delovanja. Proces rada je nešto u čemu beskrajno uživam i što mi takođe stvara taj osećaj pripadanja i uzemljenja.
O čemu govore i kako su zamišljeni vaši recentni radovi Shifting Shelter / Promenjeno utočište, Archive of Insignificant Losses / Arhiva beznačajnih gubitaka?
– Radovi koje ste pomenuli u svom pitanju upravo razmatraju taj fenomen egzistencije u međuprostoru i nešto što se vezuje za imigrantsko skustvo stanja između mirovanja, odnosno čekanja da se nešto desi (tranzicije) i stanja pokretnosti, traženja novog utočišta i stremljenja ka nečem stabilnom, sigurnom, novoj normali, novim domom. Oba ova rada se bave tom tranzicijom, stanjem neizvesnosti, gubitka i nade, paralize i mobilnosti, procesom traženja. Oba rada pokušavaju da izbalansiraju gubitak i empatiju, konflikt i komunikaciju i da pronađu lepotu i izvuku nešto što je pozitivno iz stanja traume.
Premda primarno delujete u inostranstvu, povremeno izlažete i u našoj zemlji. Kakav odnos imate sa domaćim kulturnim institucijama i manifestacijama, koliko pratite umetničku produkciju u Srbiji?
– Od 2010. kada sam imala svoje prvo veće predstavljanje na teritorijama bivše Jugoslavije sa svojom putujućom rerospektivnom izložbom Borderless, ja sam veoma često prisutna na domaćoj sceni. Imala sam veliki broj samostalnih izložbi a učestvovala sam i na raznim grupnim projektima od regonalnog značaja kao što su Dunavski Dijalozi, Risk Change projekat Evropske Unije, zatim Memorijal Nadežde Petrović, Flux Identiteta – dijalog kanadskih i umetnika iz regiona Zapadnog Balkana itd. U tom periodu sam stvorila jako dobre kontakte sa lokalnim kustosima, kolegama iz profesije, umetnicima i mnogim institucijama.
Moja iskustva su jako pozitivna, ovde postoji veliki entuzijazam za umetničko delovanje, medijsko pokrivanje događaja iz kulture je neuporedivo veće nego u Kanadi, i iako je ovde scena mnogo manja oseća se posvećenost poslu i ozbiljnost u produkciji umetničkih dela. To je razlog i mog čestog vraćanja u Srbiju i region. Ono što posebno hrani mene lično i inspiriše moju umetničku praksu je ta bliskost koju osećam u komunikaciji sa ljudima, i prijateljstva koja sam ostvarila tokom dugog niza delovanja na ovim prostorima.
Bonus video: Izložba Andreja Josifovskog Pijaniste
