Vesna Goldsvorti: Srbija od najmračnijeg mesta u Evropi do uzora hrabrosti

Beograđanka sa adresom u Engleskoj, Vesna Goldsvorti, ima novi roman “Gvozdena zavesa” (Geopoetika). U pitanju je priča o ljubavi i dva suprotstavljena sveta, ljudska drama koja preispituje mitove koje sebi prepričavamo. Oštrom vrcavošću i nežnom preciznošću Vesna Goldsvorti rašiva neuspehe porodice i države. Knjigu je s engleskog prevela je Nataša Tučev,  a srpsko izdanje je objavljeno nekoliko dana pre engleskog originala. Roman je nedavno izabran za knjigu meseca u “Indipendentu”, knjigu dana u "Gardijanu", ali objavljene su sjajne kritike i u drugim časopisima u Britaniji.Vesna Goldsvorti je dugogodišnja profesorka kreativnog pisanja i engleske književnosti na Univerzitetima Kingston, Ekseter i Istočna Anglija. Autorka je studije “Izmišljanje Ruritanije” (1998), memoarsko-autobiografske knjige “Černobiljske jagode” (2005), zbirke pesama “Solunski anđeo” (2011), i romana “Gorski” (2015 ) i “Gospodin Ka” (2018) koje je u Srbiji objavila Geopoetika. Njene knjige prevedene su na dvadesetak svetskih jezika i stekle su status bestselera u nizu evropskih zemalja.Kada se pomene knjiga “Gvozdena zavesa”, uvek se priča o “dva suprostavljena sveta”. O čemu se zapravo radi u vašem novom romanu?- To su dve sukobljene polovine našeg kontinenta, evropski istočni i zapadni blok. Njih je, do pre tridesetak godina, delila gvozdena zavesa, kao dobro čuvana i gotovo neprelazna granica. Naravno, onog trenutka kada je ravnoteža sila okončana trijumfom zapada, na stotine hiljada istočnih Evropljana prelazi na zapad “trbuhom za kruhom”, pa se moj roman, smešten u osamdesete, može učiniti i kao priča iz davne prošlosti. Radi se o mladoj ženi koja, iako kao ćerka visokog funkcionera ima na istoku sve privilegije, odlazi na zapad da bi se udala za engleskog pesnika. Ona svojevoljno gubi prestiž i ugodnosti koje je imala kod kuće, očekujući da će za uzvrat dobiti ne samo ljubav već i potpunu slobodu.

Zašto je naglašeno na koricama “Gvozdene zavese” da je u pitanju ljubavna priča? Da li je to ironija?- Romani koje kao čitalac najviše volim koriste upravo ljubavnu priču kao prilaz velikim političkim temama: dobar je primer Pasternakov “Doktor Živago”. Prizma kroz koju se velika politika prelama kod mene je intimna priča o Mileni i Džejsonu. Milena je izdanak takozvane crvene buržoazije; Džejson je pesnik, večiti student, šarmer koji odbija da odraste, Petar Pan. Druga je stvar što sam izraz “ljubavna priča” asocira na popularne romantične žanrove, ali to meni na neki način i odgovara. Podnaslov nosi ogromnu dozu ironije, ne samo zbog toga što se priča Milene i Džejsona ne završava onim “dok nas smrt ne rastavi” koji očekujete od ljubavnih romana, već i zato što je “ljubavna priča” ovde i priča o idealizovanju zapada na istoku. Ljubav prema svemu zapadnom u Mileninom svetu jeste nešto što nije moglo da preživi susret sa realnošću. To nikako ne znači da moj roman ulepšava domaći režim u kome ona ima sve privilegije osim jedne: da o svojoj sudbini odlučuje sama.Objavljena je odlična kritika vaše nove knjige u “Tajmsu”, koliko je to važno za jednu knjigu u Engleskoj?- Neverovatno je važno a i retka stvar, dobiti stranicu u listu koji objavi sedam-osam književnih kritika nedeljno, a u zemlji u kojoj izlazi oko sto pedeset hiljada knjiga godišnje. Oni prikažu par romana svakog vikenda i to je to. A pritom je moj kritičar spoljnopolitički urednik tog lista koji retko piše o književnosti iako se u nju i te kako razume. Pa se onda isto tako detaljna i odlična kritika pojavi sutradan i u “Sandej Tajmsu” (koji vodi drugi urednički tim), a zatim u “Spektejtoru”, jednom od najuticajnijih britanskih nedeljnika, koji je donedavno uređivao Boris Džonson. Posle ove prve kritike, roman je bio broj šest na listi Amazonovih bestselera za romane u pretprodaji, a posle treće dva-tri dana na broju jedan. Očekujem i kritike “Gardijana”, “Observera” i “Fajnenšl Tajmsa”, ali sad ipak mogu da se opustim.

Vi ste prva srpska književnica primljena u britansko Kraljevsko književno društvo, čestitamo. Kako je došlo do toga? Koja je procedura?- I književnica i književnik! Hvala na čestitkama. Bilo je neočekivano, u smislu da se novi članovi (fellows) biraju tajnim glasanjem postojećih članova – a da bi se vaše ime i delo stavilo na glasanje potrebna su dva predloga unutar društva, opet tajna. Statut određuje da se biraju vodeći savremeni književnici sa značajnim opusom: čovek nije svestan kada dođe do te tačke. Ovo društvo je najviše nalik Akademiji nauka (mada su poređenja nezahvalna), a ja sam inače član britanskog Udruženja književnika još od 1998. godine. Postoji vrlo lepa ceremonija prijema, kada se potpisujete na pergament na kome se nižu imena prethodnika od postanka društva do danas, a možete da izaberete njihovu pisaljku kojom ćete se potpisati. Moj izbor bilo je pero Lorda Bajrona.“Gospodin Ka” i “Gorski” su bile knjige koje su povezane sa klasicima “Veliki Getsbi” i “Gorski”. Kako dolazite do ideje o čemu ćete pisati?- Teško pitanje. Svaka knjiga ima neku svoju genezu. “Izmišljanje Ruritanije” proizvod je desetogodišnjeg istraživanja. “Černobiljske jagode”, knjiga sećanja na odrastanje u Jugoslaviji, nastale su u fragmentima izmedju dve ozbiljne operacije 2003-2004: bolujući od karcinoma, mislila sam da mi ne ostaje dugo i da moram da zapišem svoju priču. Ideja za “Gorskog” bila je proizvod trenutka – kada sam u jednom bogatom kraju Londona prošla pored reda najluksuznijih limuzina i u njima videla ljude kako čekaju da uđu na prijem u raskošnoj vili, pomislila da je scena kao iz “Velikog Getsbija” a onda se približila i oko sebe čula ruski. Za “Gvozdenu zavesu” pak imala sam već dugo želju da pišem o Londonu iz vremena kada sam tek pristigla u taj grad, ali nisam želela da opet pišem o sebi: dve-tri godine sam se žalila da imam tapete ali nemam nameštaj. Onda se priča polako sklopila.

Kakva vam je saradnja sa Geopoetikom svih ovih godina?- Sarađujemo vrlo lepo već od moje prve knjige, “Izmišljanja Ruritanije”, znači skoro četvrt veka. Do Geopoetike me je doveo pokojni Predrag Stanojević, kolega sa studija koji je sa tom kućom pokrenuo tematsku ediciju kritičkih dela, a ostala sam pod njenim krovom kroz sva žanrovska putovanja, osim knjige poezije “Solunski anđeo” koju je objavio Arhipelag. Mnogo mi znači što sam na njihovim listama u besprekornom književnom društvu.Mi u Srbiji imamo predrasude da nas Englezi i generalno Anglosaksonci ne vole. Kakav je vaš utisak kada je taj odnos u pitanju, kakva su vaša lična iskustva?- Meni se par puta desilo u privatnim razgovorima sa poznatim britanskim političarima da mi gotovo odmah kažu “Znate, ja mnogo volim Srbe”, kao da su svesni da postoji ta predrasuda, pa da je preduprede. Čini mi se ipak na osnovu ličnog iskustva da mnogo više predrasuda prema nama imaju recimo Nemci ili Austrijanci, pa možda i Francuzi, ali nekih specifičnih, zasnovanih na tome da su u svojoj sredini imali mnogo više ljudi iz Srbije. Englezi su po svemu dalji. U “Černobiljskim jagodama” pisala sam o tome kako mi je u Parizu, kad god bih pomenula da sam iz Srbije, sagovornik odmah uzvratio da ima kućepazitelja, frizera ili molera iz tog i tog mesta. U Engleskoj, sve do sredine devedesetih, to jednostavno nije bio slučaj. Ratna emigracija davno je bila zaboravljena a novija je bila vrlo malobrojna. Imali su uglavnom pozitivne ideje o Titovoj Jugoslaviji, pa ni njih mnogo precizno. Sukobi iz devedesetih to su sve iz korena promenili. Tada je naša geografija doživela svojih petnaest minuta slave, a bojim se da je Srbija bar ovde u potpunosti izgubila propagandni rat. Možda je nama lakša pomisao da nas oduvek ne vole jer onda tu ne možemo ništa da promenimo, ali je tačnija ona da se ljubav menja kako istorijski vetar duva: 1903. Srbija je predstavljana kao najmračnije mesto u Evropi, a samo jedanaest godina kasnije kao uzor hrabrosti i plemenitosti.Predajete na Univerzitetu Ekseter u Engleskoj, kakva je situacija sa epidemiološkim merama, kako ste “izgurali” nastavu poslednje dve godine?- Devedeset posto radnog vremena provodim rukovodeći doktorskim studijama pa je to bilo lako prebaciti u virtuelne susrete. Držim jedno predavanje magistrantima dva sata nedeljno. To mi je teže palo jer nisam tip koji čita iz beležaka u mikrofon – navikla sam na razgovor, na prisustvo studenata oko sebe. Imam ogroman kabinet s prelepim balkonom i pogledom na eksetersku katedralu, pa sam najčešće tu dovodila svoje grupe a ne u učionicu: shvatila sam za ove dve godine u svojoj maloj londonskoj radnoj sobi koliko mi čak i sam taj prostor nedostaje.Kako vam izgleda Beograd danas kada dođete? Šta vam prija, šta vam smeta?- Trenutno mi Beograd užasno nedostaje jer nisam bila dve godine. Čitam naše novine a to je recept za brigu: stvari se uvek čine teže na papiru nego u Knez Mihajlovoj.

Radili ste deset godina na BBC-ju? Koliko vam nedostaje taj novinarski rad ili je jednostavno samo jedna faza u vašoj karijeri?- Ne bih želela da preuveličavam svoje novinarsko iskustvo: uglavnom sam sakupljala i prevodila vesti, manje išla na pres konferencije, a najmanje izveštavala “s mesta događaja”. Tada sam se već bavila istraživanjima koja će ući u “Izmišljanje Ruritanije”, a u Englesku sam iz Srbije donela neko ogromno, možda i preterano, poštovanje za univerzitetski rad, pa sam jedva čekala da dobijem univerzitetsko mesto. Nisam bila svesna birokratske mašinerije u koju ulećem; mislila sam dva predavanja nedeljno a onda pisanje za sebe. Na to mogu samo da se ironično nasmejem. U jednom trenutku pozvana sam na skup posvećen piscima koji su radili za svetsku službu BBC-ja, od Džordža Orvela do mene (imam i spomen-knjigu, bukvalno sam tada bila najmlađa u hronologiji skupa): možda bih, pomislila sam, da sam tamo ostala, imala vremena da napišem mnogo više knjiga. Kao što vidite, moja primarna ambicija nije nikada bila novinarska.Šta čitate u poslednje vreme, šta vam najviše prija, nove stvari ili klasici? Čitate li nešto novo iz Srbije?- Prošlu godinu su mi obeležili romani “Noćna projekcija” Ota Horvata i “Niotkuda s ljubavlju” Đorđa Matića, a i zakasneli susret s neverovatnim romanom-memoarom “Semper idem” Đorđa Lebovića. Oto i Đorđe su mi prijatelji, tako da sam obe knjige čitala u rukopisu. Kovid mi je presekao posete beogradskim knjižarama koje su za mene kao infuzija. Volim da kupim mnogo više nego da mi neko pokloni knjigu: tako se osećam dvostruko bolje jer direktno ulažem u industriju koja mi život znači! O knjigama na engleskom i francuskom ne smem ni da počinjem. Moja doktorantkinja, Dipa Anapara, bila je prošle godine mnogo nagrađivana za svoj roman prvenac “Đin patrola na ljubičastoj liniji”, a trenutno završava drugi roman, koji je ujedno i doktorska teza, o Himalajima u devetnaestom veku. Iako bih kao mentor trebalo da se usredsredim na formu njenog romana, očarala me je ta tematika, pa sam se načitala starih putopisa po Nepalu.Bonus video: Milena Marković, dobitnica NIN-ove nagrade

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=izjavamilenamarkovicdobitnicaninovenagradeik-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3029960"]