0
Pretpostavljam da treba da zahvalim (svojoj) urođenoj "genetskoj" kompetitivnosti sa narodima i narodnostima Hrvatske što nevoljno i teško priznajem kvalitet koji pokazuju (filmski) umetnici ove nama "kontroverzno bliske" zemlje, ali hrvatska kinematografija je sada već toliko stasala i ozbiljna da nema nikakvog razloga regionalizovati je na "Balkan" odnosno ne govoriti o njoj kao o vrhunskoj, modernoj evropskoj kinematografiji.
FAF28: SIGURNO MJESTO (2022, r. Juraj Lerotić)
I „Sigurno mjesto“ je veličanstven primer rečenog.
Ne znam, niti me zanima da li je Juraj Lerotić (reditelj, scenarista i glavni glumac) (nedajbože) bazirao ovaj film na ličnom iskustvu, ali priča o bratu i majci koji čine sve što mogu da mlađeg brata spasu od namere da se ubije ovoj temi bogato obrađenoj u svetskoj kinematografiji donosi dragocene insajte, pre svega na temu nemilosrdnosti takvih okolnosti i uzaludnosti truda da se tako nešto spreči. Ali, nije ovde samo „festivalnost“ te teme i njena težina ono što ovom filmu daje na „kvaliteti“, već artikulisana, disciplinovana, precizna filmska umešnost da se njome pozabavi.
Kao i slučaju njegovog zemljaka, stranca, koji se na briljantan način pozabavio smrću svoga oca na albumu „Matun„, tako i ovde „nervozno i lagano“ stižemo do nje, iako nam je Lerotić otkriva u poetskom tvistu već negde pri početku filma. Sve ostalo je za nas sasvim različito od onoga što se dešava junacima- oni se nadaju, a mi znamo, oni nešto pokušavaju, a mi znamo šta ih čeka, oni su ljudi, a mi smo „samo gledaoci“. Ta vanserijski dobro postavljena pozicija nekoliko puta će se ponoviti u filmu, kada na događaje gledamo kroz staklo, a u refleksiji vidimo šta se dešava i u ovoj sobi u kojoj smo mi. Lerotićeva poruka je jasna- tim ljudima niko ne može pomoći, život ide dalje i dešava se na metar-dva od njih, i to vam je sva tragedija. Ta neminovnost koja kači samo nekoga i već nekom drugom ne znači ništa. Istina, ima elemenata („rumunskog filma“, naročito „Lazarescua“) koji svedoče o tome da su institucije previše institucionalne, a premalo humane u hendlovanju slupanih ljudskih života, ali u isto vreme, nad njihovim glavama visi i pitanje – a da li bi neka druga rutina pomogla?
Lerotiću sigurno nije bilo lako da zamisli sve što nam je prikazao, ali ono što on demonstrira jeste visokoumetnički upakovana filmska drama, koja počinje kao pomenuti „rumunski film“, predugim kadrom realnosti u koji „bane“ naš junak i pokrene radnju, koja potom ne staje sve do kraja filma. Svi glumci, uključujući i Lerotića su briljantni, precizni, dobro upoznati sa junacima koje igraju, dirljivi i uverljivi. Film nijednog trenutka, čak i kada je najnežniji, ne pobaci u patetiku, već uvek poseže za humorom da se odbrani od suza, jer ni čovek, kao ni film ne treba da imaju drugog izbora. „Sigurno mjesto“ je jer nema sigurnog mesta, na ovom svetu, za neke ljude.
Mi u Srbiji nemamo ovakvih novih filmova.
OCENA: 10/10
Bonus video: Otvaranje Festivala autorskog filma
