Surogat kultura je postala mejnstrim kultura. Većina ju je zdušno prihvatila, mi koji nismo, živimo u malo podnošljivijoj samici od Navaljnog, kaže dramaturg i osnivač Mikser hausa Ivan Lalić u intervjuu za našu rubriku "Gde je sad tvoj Beograd".
Ivan Lalić (Beograd, 1965) je diplomirao na FDU, odsek dramaturgija 1991. Autor je većeg broja izvedenih i nagrađivanih radio, pozorišnih i tv drama, kao i tv serija. Poslednji izvedeni komadi (za koje je dobio nagradu “Zlatni ćuran”) su mu “Ljubav u Savamali” (Zvezdara teatar) i “Heroj nacije” (Narodno pozorište, Niš). Poznat je i kao nosilac projekta Mikser hausa koji je godinama u Savamali oplemenjivao kulturni život grada. Aktivni je kritičar trenutne vlasti Aleksandra Vučića i bez pardona iznosi mišljenje o svemu što mu smeta u ovoj zemlji i našem glavnom gradu.
Kakav vam je Beograd kad ga posmatrate sa strane, kakav je to grad danas, kakvi ljudi žive u njemu?
– Grad su za mene – pre svega ljudi. Sve ostalo je scenografija. U arhitektonskom smislu, Beograd nije spektakularno lep. Ima toliko lepših gradova. Ali ako je energija u gradu dobra, to je onda prava stvar. Sada to nije slučaj. Kao i sve, i grad nam je kidnapovan. Ljudi sa kojima delim svetonazore, muzički ili književni ukus, su se se uvukli u svoje rupice i gledaju TV serije. Ne izlaze. Žive tu, ali su potpuno nevidljivi. Grad su prepustili drugima. I ja se krijem u paralelnom svetu. Imam sreću da živim u samom centru grada, blizu Knez Mihailove. Tu, u kraju, nalaze se i Mikser kancelarije, tu mi i deca idu u školu. To je moj zlatni balon u kome uživam. Svaki dan prolazim potezom od “Proleća” do “Kosančićevog venca i imam osećaj da živim na moru. Milina je videti one lepe ljude koji sede u onim simpatično uređenim kafićima. Francusku pekaru na ćošku. Da su bolja vremena, odgovorio bih u desetercu. Ali nisu. To je samo scenografija, ponavljam.
Kolika je razlika između Beograda u kojem ste odrastali i ovog sada?
– U gradu u kojem sam ja odrastao, dan je počinjao Duškom Radovićem i njegovim genijalnim porukama poput “tucite decu čim primetite da su počela da liče na vas”. Sada nam dan počinje Jovanom Jeremić i njenim uobičajenim gostima koji zagovaraju porodične vrednosti. Razlika je – kao kada biste posle novogodišnjeg koncerta Bečke filharmonije, otišli na otvaranje sajma novih modela fontana kineske proizvodnje.
Ljudi često pričaju da su odavde poslednjih godina otišli najbolji i najtalentovaniji mladi, da li mislite da je to tačno i ako jeste, ko je onda ostao?
– Tačno je i pretačno. Ostali su oni koji žive od uspomena, oni koji paze svoje ostarele roditelje, i oni koji slušaju Cecu, Lukasa ili Senidu. Surogat kultura je postala mejnstrim kultura. Većina ju je zdušno prihvatila, mi koji nismo, živimo u malo podnošljivijoj samici od Navaljnog. Nismo mogli da odemo. Moja sestra živi u Kanadi već dugo, ja sam morao da ostanem. To vam je kao na selu. Jedno dete ode, drugo ostane da čuva ognjište i stare. Ne žalim, ipak. Ja svoju zemlju volim sada još više. Baš zato što nam je teško. Tako da sebe smatram mnogo većim patriotom od aktuelne garniture. Oni vole svoju domovinu samo jer uzimaju od nje sve što mogu. A ona to mirno podnosi i ne buni se.
Koji su vaši omiljeni delovi grada gde uvek volite da prođete?
– Mnogo sam voleo Savamalu, stvarno smo kao Mikser, iskrvarili dole. Ali onda je došla džentrifikacija i uradila svoje. Mi smo, praktično – istisnuti odatle. Tako da mi je sve posle Savamale, nekako bez emocija. To je kao kada raskinete sa najvećom ljubavi svog života, pa tražite novu devojku. Prosto ne ide. Možda mi je samo još ostao Kosanćićev venac. Moje selo usred grada. Volim ga, tu sam svakodnevno.
Putovali ste poslednjih godina po gradovima bivše zemlje. Koliko su se ti gradovi promenili u odnosu na vreme Jugoslavije, i gde oni stoje danas u odnosu na Beograd?
– Ima samo jedan grad kojim sam baš faciniran i sutra bih se, da mogu, preselio tamo. To je Ljubljana koju vodi naš presposobni i prešarmantni zemljak, Zoran Janković sa sjajnim timom ljudi. Napravili su čudo od grada. Ljubljana je 2016 godine bila zelena prestonice Evrope. Pešačke zone, zelenilo, kulturni sadržaji. Električni javni transport koji ne zagadjuje vazduh. Javni punjači za automobile. Malo, malo vidite najnoviji model “Tesle” na ulicama. Ljudi su nasmejani i srećni. Turizam cveta. Grad umiven i prekrečen do poslednje fasade. I što je najvažnije, kada dođete tamo iz Beograda, zapahne vas tona nostalgije, topline i žala za nekim boljim vremenima. Grad idealnog miksa – austrijske navike i disciplina garnirane balkanskim šarmom i dušom.
Šta bi sve promenili u današnjem Beogradu da imate neku vlast, šta vas najviše iritira?
– Prvo bih obnarodovao da nema više zezanja. Ni fontana, ni jarbola, ni kineske rasvete. Uveo bih prave javne nabavke, a ne ove kobajagi. Dao bih na javni uvid i reviziju urbanistički plan. Uveo bih komisiju za lustraciju. Što estetsku, što ovih što su besomučno krali ali nisu držali olovku. Napravio bih film o Bogdanu Bogdanoviću, nekdašnjem gradonačelniku i vrteo bih ga non stop u parku ispred gradskog dvora. U “Beogradu na vodi” bih napravio pozorišta, vrtiće i domove za stare. I socijalne stanove. Uveo bih i neke inovacije. Recimo – telo koje supervizira dizajn grada, kao što postoji u Seulu. Ili instituciju “noćnog gradonačelnika”kao što postoji u Amsterdamu. Ako je nešto preostalo od divljačke privatizacije, sve napuštene industrijske prostore bih dao mladim umetnicima i nezavisnim trupama. Eto to, za početak.
Ko su vaši omiljeni Beograđani, ljudi koje doživljavate kao uzore, heroje ili upečatljive i važne ličnosti za ovaj grad?
-Imao sam sreću da kao mlad pisac, u Zvezdara teatru, sedim nakon predstava sa Gagom Nikolićem, Bogdanom Diklićem, Borom Todorovićem, Batom Stojković, Bjelom, Brstinom. Kakva je to paklena ekipa bila! Te večeri smatram demonstracijom najlepše verbalne književnosti Beograda koja se više nikad neće ponoviti. Gagu Nikolića smatram autenitičnom ikonom grada Beograda. On mora da ima spomenik, malo manji od Stefana Nemanje i to tamo gore, na njegovom Crvenom krstu. Ja bih tu svaki dan donosio cveće.
Ako govorimo o prezentu, to su svakako i dalje Koraks, Goran Marković, Dušan Petričić i naravno – apsolutno genijalni i neponovljivi Zoran Kesić.
Dok je radio, prostor Miksera je okupljao razne zanimljive ljude iz sveta kulture, na žalost, nije opstalo, Ima li šanse da se uskoro ponovo obnovi takvo mesto na drugoj lokaciji i kako bi voleli da to izgleda?
-Mikser House je bio oaza urbanog Beograda. Uđete tamo i zaboravite gde živite. Sada više nema potrebe za tim. Nemojmo više da se lažemo. Ovo su najgore godine naših života. Moramo da ih istrpimo i preteknemo. A onda, dan posle četrdesetpete, da predamo palicu nekim novim klincima. Čim osetim da je momenat, okupiću oko sebe taj “ostatak odbegle omladine” i probaćemo da vratimo energiju u naš grad. Bez tog poteza, moj lični, životni krug neće biti zatvoren. Najviše volim da obitavam u orbiti prijatelja i saradnika našeg Miksera. Uslov da budete tamo je da niste podanik sistema, da ste slobodoumni i naravno – duhoviti. Ako uspevate da plaćate račune na kraju meseca, a ispunili ste ova tri uslova, vi ste junak našeg doba. A ja volim junake!
Ko je ovde najviše stradao kad je kultura u pitanju?
– Najviše su stradali oni koji nisu pristali da suspenduju način na koji su vaspitani. Ja recimo nemam više nikakav pristup javnim resursima. Pišem drame, scenarije za serije, vodim Mikser. Ništa od toga nema propulsivnost ka javnom novcu, a bez novca je jako teško. Jedan Kokan Mladenović više ne režira u Beogradu. Ne zato što neće, nego zato što komesari ne daju. Sve jasno.
Omiljeni beogradski pisci?
– Mika Oklop, Bora Ćosić i Dragan Velikić su moji favoriti.
Kako bi voleli da izgleda Beograd za 10 godina? Čemu se nadate?
– Kao Pijemont južnoslovenskog prostora kakav je oduvek i bio. Otvoren, slobodarski grad, poznat po sjajnim ljudima, kulturi, modernizmu i naravno – najboljoj školi košarke.
Bonus video: Aplauz za predstavu Petrijin venac na 24. Teatar festu „Petar Kočić“u Banja Luci
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare